Pages

27.9.11

Dnevnik jednog taksiste #3


Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

23.9.11

Dnevnik jednog taksiste #2


"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.

Dnevnik jednog taksiste #1

“Neću da ustanem, ne mogu više da vozim za smešnu kintu, odlepiću...” prvo je što pomislim kada me probudi alarm na mobilnom telefonu, podešen u 6:00. Dan mrmota, samo što nema Bila Mareja, bilo bi mnogo zabavnije provesti ga sa njim...

Razmačinjem zavese, prelepo sunčano jutro, za sve ljude, osim za taksiste. Nama kad počne jutro sa prvim sunčevim zracima, najradije bismo se obesili. Pogotovo kada je danima pre toga kiša pljuštala kao iz kabla. A danas je petak, niko neće zvati taksi u gradu, osim one dve studentkinje sa filozofskog koje večito žure sa predavanja na bus za Sombor u 12:45 i one babe sa Grbavice koja se vozi do Limanske pijace za minimalnu cenu vožnje i što nikad nema sitno.

Katarina je tako slatko sinoć posle vesti najavila prvi sunčan dan u aprilu, da mi je na trenutak baš bilo toplo oko srca posle ovih pljuskova, ali sam se onda setio da neću uzeti ni 1000 dinara jer će svi hteti da prošetaju ili da voze bicikl, a u ponedeljak moram na servis...

22.9.11

Bogovi iz Šalter Sale


Danas sam rešio da još jednom isprobam sistem koji me je već nekoliko puta poštedeo višesatnog čekanja ispred SUP-a i probam da dobijem saobraćajnu dozvolu bez famoznog Broja. Agencija u kojoj sam registrovao automobil mi je uzela 2300 dinara za tehnički pregled i ceo postupak registracije da ne bih lično išao u SUP. Ne znam koliko bi mi tražili i za uzimanje saobraćajne, pa sam odlučio da bar jednom pokušam sam. Bio sam u Kralja Petra oko 20h, kada sam pretpostavio da nema velike gužve, pogotovo za dozvole. I zaista nije bilo, samo po jedan čovek sa brojem na svakom od dva šaltera za tu namenu i još dvojica običnih smrtnika bez broja koji su čekali posle njih.

Objasniću vam kako funkcioniše Šalter Sala u Kralja Petra; postoji 8 službenika u smeni, na 8 šaltera, 4 za izradu ličnih dokumenata (pasoši, lične karte, promene prebivališta) i 4 za saobraćajne dozvole. Svakog jutra Policajac-Bog podeli gomilu Listića sa Brojem i oni smrtnici koji ga dobiju automatski postaju Polubogovi. Šalterske Boginje ceo dan opslužuju Polubogove obrađujući njihove predmete. Radost kada Polubog uspe da završi celu proceduru jednaka je Noletovom trijumfu na nekom od gren-slem turnira.