Bilo je prethodnih nedelja nekoliko napada na taksiste u gradu. Nije nam svejedno kad god neki sumnjivi likovi sednu na zadnje sedište pa nam dahću za vratom. Kolegu su izboli nožem jer nisu imali ili hteli da mu plate. Pa ne moraš mi platiti, pička mu materina, samo izađi iz auta i idi bestraga. Napali su i vozača gradskog autobusa. Zato se od svoje gumene palice ne razdvajam. Sva je sreća da je još nisam upotrebio. A hteo sam, mnogo puta. Trudim se da se maksimalno iskontrolišem, ali, posle višečasovne vožnje kroz gradsku gužvu, voleo bih da vidim nekog normalnog. Znam da su taksisti večiti krivci kod ostalih učesnika u saobraćaju, mnogi s pravom, ima nas raznih, ali kako ljudi danas voze, to nije normalno.
Siniša je prošlog petka radio noćnu smenu kada je kolega 287 zatražio pomoć preko pomoćnog kanala. Bio je na Telepu, kod Doma zdravlja, rekao je da mu prete neka tri mladića. U pitanju je stajalište kod dežurne ambulante, svakog vikenda tamo idu razni hitni slučajevi posle proslava, pijančenja, sportskih uspeha naših reprezentativaca i slično. Ova trojica su dovela kolegu koji nije bio pri sebi od alkohola i odbili su da plate vožnju, takođe "pod gasom". Kao za inat, nijedno taksi vozilo nije bilo na parkingu ispred ambulante, pa je kolega posegao za "ćurkom". Uspeo je taman da izgovori poziciju i da kaže "pomoć" kad mu je jedan od te trojice iščupao "ćurku" i krenuo da ga hvata za kragnu. Većina ljudi gleda da sačuva sopstveno dupe i nije ga briga šta se dešava u njegovom dvorištu sve dok ga neko baš potpuno ne ugrožava. Tako su na kolegin poziv za pomoć reagovala svega trojica ili četvorica taksista iz udruženja koji su se iz raznih delova grada uputili ka Telepu. Između ostalih, bili su to Siniša i 323, odranije poznat policiji zbog nasilne vožnje i nanošenja lakših telesnih povreda, koji je na kolegin poziv zašlajfovao iz Veternika.
Siniša je stigao sa Detelinare za otprilike 4 minuta i stigao tačno posle patrole policije koja je, kako se kasnije ispostavilo, vijala baš 323 sa sve rotacijom i sirenom. Danima već raspravljamo kako neko može da stigne od Veternika do Telepa brže nego da ide od Detelinare, ali smo zaključili kako je 699 suviše spor. Uglavnom, ta sirena je nehotice pomogla kolegi 287 jer su se "banditi" razbežali pre nego što su ga izgazili od batina. Usledila su uobičajena proceduralna pitanja službenih lica u plavom, umesto da su potražili begunce ili bar obavestili svoje kolege. Kada su završili sa ispitivanjem kolege 287, prešli su na 323, koji je bio pomalo razočaran što nije mogao da upotrebi svoje "fight club" veštine. Siniša se kune da je razgovor tekao ovako:
- A Vi, mladiću, da li znate koliko ste prekršaja napravili od Veternika?
- Pa šta sam mogao, napali su kolegu, bio sam najbliži...
- Bili ste najbliži, u Veterniku?
- Pa da, ovi što su u gradu su ili zauzeti, ili su sisice, pa ih boli dupe da pomognu kolegi.
- Prošli ste kroz dva crvena svetla i prekoračili ste brzinu u naseljenom mestu.
- Ja vam lepo kažem da je kolega tražio pomoć, nisam u tom trenutku razmišljao...
- Za to Vam sledi oduzimanje dozvole.
- Čoveče, razumeš li ti srpski? Šta biste vi uradili da vam neke pijane budale napadaju kolege? Ubili biste boga u njima. A ko nas štiti? Vi? Pa vama je samo u interesu da naplatite kaznu, po mogućstvu bez prijave, nego onako, uvijeno u vozačku i saobraćajnu.
- Pazite malo šta pričate!
- Šta da pazim? Nikad vas nema kad treba, a sutra ćete me zajebavati što nemam upaljena svetla usred dana.
- Ni sada vam nisu upaljena, a noć je.
- To sam prijavio u servisu, ne znaju šta je, ponekad se sama tako ugase, pa posle prorade sama od sebe.
- Mi smo vas pratili sve vreme, nismo uspeli da vas stignemo koliko ste brzo vozili...
- Pa kad vozite te krševe od auta!
Za divno čudo, policajac se nasmejao, pa zatim i njegov kolega, jer su znali da je to tačno, pola njihovih automobila ne bi prošlo vanredni tehnički pregled, zimi voze sa "ćelavim" gumama, ne rade im farovi, štop svetla itd. Objašnjenje za to je kao i kod svih nas - nema se para. Upozorili su vozača i seli u svoj "krš" gde su još pet minuta nešto pričali i žvrljali u tefter, da bi se potom odvezli u pravcu odranije poznatom policiji.
Petkom uveče je uvek živo u gradu, ima dosta posla, ali generalno ne volim da vozim petkom i subotom uveče. Do ponoći još i nekako, ali posle toga počinje mračna strana Novog Sada: pripiti menadžeri sa polupijanim sponzorušama, maloletne klinke u krznenim čizmicama i pirsingom u pupku, njihovi vršnjaci u belim košuljama sa pola litre čičkovog ulja u kosi i pola litre pelinkovca u želucu, poneki narkoman ili prijateljica noći. Verovatnoća da vam uđe neko prema kome nećete bacati sumnjičave poglede u retrovizor se drastično smanjuje od ponoći do 4 ujutro.
Na stajalištu u centru bio je samo jedan taksi iz mog udruženja, sivi "xsara picaso". Neki novi kolega, pošto ga nisam ranije viđao. Klimnuo mi je glavom u znak pozdrava, uzvratio sam mu istim gestom. Baš smo kulturni. Novajlije ćete najlakše poznati po tome što ne čitaju novine i ne igraju igrice na mobilnom da bi prekratili vreme u pauzi između dve vožnje. Konstantno su u grču da ne propuste poziv dispečera i vrlo pažljivo posmatraju šta rade druge kolege. To je potpuno normalno i zahteva izvesno vreme dok ne postane uobičajena rutina. Sećam se kada sam počinjao da radim koliko sam imao propusta, ali na greškama sam najbolje učio i vremenom sam ih sveo na minimum. Iako sam u teoriji znao kako sve funkcioniše, nekoliko puta sam primio vožnju pre kolege koji je ranije stigao na stajalište. Kad to uradite jednom, dobijete opomenu, poput žutog kartona, a ako se ponovi istog dana, završili ste smenu. Da ne pričam koliko su blagonaklone kolege kojima ste bukvalno preoteli vožnju, vrlo brzo zaradite lošu reputaciju.
Da je bilo prilike, izašao bih da pozdravim novog kolegu, bio je mojih godina, sigurno bismo brzo našli zajednički jezik. Mnogo je lakše kad ti neko pruži podršku na početku, ovo je posao kao i bilo koji drugi, iako si uglavnom prepušten samom sebi. Dobra stvar je što ne postoji hijerarhija, svi smo zaista jednaki, nikom ne polažemo račune, samo plaćamo članarinu i vozimo. Loša stvar je... Uh, sve ostalo je valjda loša stvar; cene nismo podigli već dve i po godine, a gorivo je poskupelo više nego duplo. Poreze gotovo niko ne plaća, pa smo svakog dana kao na dobošu, jer onaj kome uđe inspekcija rizikuje da ostane bez auta dok ne podmiri sve troškove državi. Zbog toga najveći broj taksista registruje automobil na ženu ili nekog drugog člana porodice, da ne bi mogli da mu zaplene ličnu imovinu. Osim nas dvojice nije bilo naših kolega, što znači da će prvi poziv na adresu iz užeg centra pripasti njemu. Zbog toga ne bih da ga dekoncentrišem i ometam, sačekaću neku drugu priliku.
Trenutak pre nego što je dispečerka pročitala "Garden", na stajalište je stigao beli "suzuki swift" sa roze nalepnicama "Viki taksija". Kolega nije registrovao da je adresa najbliža našoj lokaciji, jer je zurio u prenaglašeno našminkanu Viki, za koju su kružile glasine da naplaćuje najskuplje vožnje u gradu, a naročito u okolini, s obzirom na kvalitet pruženih usluga. Svirnuo sam mu da primi tu vožnju kako ne bi baš prvo veče potpuno uprskao stvar. Trgnuo se i pogledao u mom pravcu, pokazao sam mu gest kao da telefonira, misleći pritom da treba da se javi, a on je samo slegnuo ramenima. Onda sam podigao "ćurku" u nadi da će shvatiti, međutim, on uopšte nije registrovao taj poziv. Nije mi ostalo ništa drugo nego da i ja slegnem ramenima i odgovorim dispečerki "357, centar, primio." Odmah sam krenuo, dok je kolegi donja vilica ostala da visi pošto je konačno ukapirao da je propustio vožnju.
Dnevnik jednog taksiste, 5. deo
Upravo sam zavrsila s citanjem bloga :).
ОдговориИзбришиI like it! Posebno dnevnik.
Pa, ne htedoh reci nista posebno, osim da ocekujem nastavak dogodovstina :).
Hvala Joe! Nastavak uskoro :)
ОдговориИзбришиSjajno
ОдговориИзбришиKako mene ovo zabavlja i odmara :)
ОдговориИзбриши