Dnevnik još jednog taksiste

Upravo sam naleteo na YouTube video pod naslovom "Dnevnik novosadskog taksiste" i prepoznao komšiju Ćazu, kojeg sam upoznao pre desetak godina kada sam radio na Radiju 021. Ćaza je tada svirao bas u bendu Red Cloud, jednom od mojih omiljenih novosadskih bendova, pa smo ih kolega Aleksandar Berić i ja zvali da budu gosti u našem studiju, jer smo u to vreme vodili emisiju "Rokštilj". Na našu žalost, ta emisija nije potrajala, ali se te epizode sećam jer je to bio prvi put da smo uživo radili program koji je sadržao i izvođenje njihovih autorskih pesama.

Posle mnogo godina, obojica smo promenili uloge i danas radimo potpuno različite stvari, ali ove priče iz taksija su karika koja nas povezuje. S obzirom na to da ja nisam nikada bio taksista i da je Dnevnik jednog taksiste zapravo moje viđenje bratovih dogodovština dok je to radio, predajem tastaturu čoveku koji o tome piše iz prve ruke, on će sigurno imati još mnogo toga da napiše.



http://taxinovisad.blogspot.com

Hvala svima na čitanju i posvećenom vremenu.

Vladimir

Kad sunce opet izađe

Dolazimo i po pozivu, ne žalite impulsa!

Nažalost, naslov će vas zavarati ako mislite da ću napisati nešto inspirativno, nadahnuto, pozitivno i optimistično. U prenesenom značenju, može donekle da bude optimistično, ukoliko se nadate da će nas sunce jednog dana zaista i ogrejati. Prošli su izbori, inaugurisan je novi predsednik "posle čega sunca nismo videli", dobili smo i starog predsednika za premijera i definitivno dokazali da smo parodija demokratski uređene države.

O čemu se onda radi ovde? Pa radi se o novom bahaćenju JP Parking servisa iz Novog Sada.
Zar opet? Pa to svi znamo, zašto ponovo o tome? - pitaće se neki.
Pa zato što njihovom bezobrazluku nema kraja.

Dnevnik jednog taksiste #8

Jacino golo telo zračilo je toplotom, a ja nisam mogao da zaspim ni dva sata nakon verovatno najboljeg seksa koji sam imao ove godine. Tačnije, jedinog, pošto sam apstinirao više od sedam meseci. Leva ruka ispod njenog vrata mi je potpuno utrnula, a nisam želeo da je izvučem i slučajno je probudim, iako, posle toliko pelinkovca, sigurno ne bi ništa primetila. Ovi moji bilmezi bi mi pomerili dupe da znaju da smo Jaca i ja spavali, pa se sasvim sigurno neću hvaliti ni pred kim. Ne znam samo šta će ispasti od svega. Bolje da ne razmišljam previše, samo se prepustim, pa kako bude...

Dnevnik jednog taksiste #7

Photo: tamburix

Ne volim da generalizujem, ali ako primite vožnju iz "Gardena" u petak uveče, možete da očekujete dve opcije: namontirane cice koje migriraju u neku od folkoteka na celovečernju zabavu, ili namontirane opasne momke koji se spremaju da emigriraju. Istini za volju, momci obično imaju sopstveni prevoz u obliku crnih audija i BMW džipova sa zatamnjenim staklima, ali mlađi wannabejevi još nisu na tom nivou, pa masovno koriste usluge jeftinog taksi prevoza. Ovog puta je bilo nešto drugačije; čekale su me tri devojke i jedan mladić.

Dnevnik jednog taksiste #6

Probudio sam se posle dvočasovne "sieste" i podrignuo od punjene paprike koju sam vario tokom sna. Treba raditi celu noć. Petkom uveče je za nijansu lakše raditi nego subotom, barem statistički gledano, ali izuzetaka uvek ima. Prošli put je prošlo bez ijednog incidenta, ali je zato 699 imao dinamičnu noć. Kad god krenem u auto setim se te priče, verovatno ću tako dok sam živ.

Bilo je prethodnih nedelja nekoliko napada na taksiste u gradu. Nije nam svejedno kad god neki sumnjivi likovi sednu na zadnje sedište pa nam dahću za vratom. Kolegu su izboli nožem jer nisu imali ili hteli da mu plate. Pa ne moraš mi platiti, pička mu materina, samo izađi iz auta i idi bestraga. Napali su i vozača gradskog autobusa. Zato se od svoje gumene palice ne razdvajam. Sva je sreća da je još nisam upotrebio. A hteo sam, mnogo puta. Trudim se da se maksimalno iskontrolišem, ali, posle višečasovne vožnje kroz gradsku gužvu, voleo bih da vidim nekog normalnog. Znam da su taksisti večiti krivci kod ostalih učesnika u saobraćaju, mnogi s pravom, ima nas raznih, ali kako ljudi danas voze, to nije normalno.

Dnevnik jednog taksiste #5

Dispečerka je objavila Bulevar 8, kod banke. Pošto na Stanici nije bilo kolega iz mog udruženja, prihvatio sam poziv, treba mi samo minut i po, čak i ako bude crveno na semaforu.

U Novom Sadu danas postoji 12 bulevara, računajući i ove nove, još nezavršene, koji će povezati Limane sa Telepom, Detelinarom i autoputem, neposredno pred nove izbore. Ipak, ako se kaže samo Bulevar, misli se na Bulevar oslobođenja, koji vodi od železničke stanice do Mosta slobode. Ja ga pamtim kao Bulevar 23. oktobra, što je datum kada je Novi Sad oslobođen od fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Nazivi ulica se menjaju sa svakom novom vlašću, pa je tako i Bulevar dobio novi zvaničan naziv. Novo ime ne predstavlja neku drastičnu promenu, kontekst je isti, ali će se datum po kojem je dobio ime polako zaboraviti.

Dnevnik jednog taksiste #4

Na taksi stajalištima važi pravilo FIFO (First In - First Out); onaj koji je prvi stigao na stajalište, prvi ga i napušta, nakon prozivke dispečera. Ako narušite ovo pravilo, dobijate isključenje za taj dan i možete da uživate u šetnji Kejom ili Dunavskim parkom. Izuzetak je ako imate "živku", odnosno, kada stranka iz nekog razloga uđe baš u vaše vozilo. Ne dešava se baš često, ali za vozača nema veće sreće, otprilike kao da čekate u redu u pošti, banci ili SUP-u, pa odjednom svima ispred vas pozli i put ka šalteru se naprasno oslobodi. Sa druge strane, vaše kolege će vas prezirati uz glasne ili tihe psovke dok ostaju na stajalištu još neizvestan period vremena.

Godinama kruži adaptiran vic o momku koji je u ranim jutarnjim satima imao samo 200 dinara kod sebe, a morao je hitno da ode sa Stanice do Petrovaradina. Pitao je nekog taksistu koliko košta ta vožnja, pa kad je čuo oko 250 (obično se uvek navede 20-30% manja cifra da se stranka "navuče") seo je bez pogovora i pružio vozaču svojih 200 dinara, da ga vozi u tom pravcu dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Ovo se desilo pre samog mosta i taksista je "mrtav 'ladan" stao i sačekao da ovaj izađe. Dečko je izašao kada je shvatio da se ovaj neće sažaliti, navukao je duks preko glave i potrčao preko mosta po najvećem pljusku te jeseni.

Dnevnik jednog taksiste #3

Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

Dnevnik jednog taksiste #2

"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.

Dnevnik jednog taksiste #1

“Neću da ustanem, ne mogu više da vozim za smešnu kintu, odlepiću...” prvo je što pomislim kada me probudi alarm na mobilnom telefonu, podešen u 6:00. Dan mrmota, samo što nema Bila Mareja, bilo bi mnogo zabavnije provesti ga sa njim...

"Razmičem zavese, gledam obećani grad...". Prelepo sunčano jutro, za sve ljude, osim za taksiste. Nama kad počne jutro sa prvim sunčevim zracima, najradije bismo se obesili. Pogotovo kada je danima pre toga kiša pljuštala kao iz kabla. A danas je petak, niko neće zvati taksi u gradu, osim one dve studentkinje sa filozofskog koje večito žure sa predavanja na bus za Sombor u 12:45 i one babe sa Grbavice koja se vozi do Limanske pijace za minimalnu cenu vožnje i što nikad nema sitno.

Katarina je tako slatko sinoć posle vesti najavila prvi sunčan dan u aprilu, da mi je na trenutak baš bilo toplo oko srca posle ovih pljuskova, ali sam se onda setio da neću uzeti ni 1000 dinara jer će svi hteti da prošetaju ili da voze bicikl, a u ponedeljak moram na servis...