Dnevnik jednog taksiste #5

Dispečerka je objavila Bulevar 8, kod banke. Pošto na Stanici nije bilo kolega iz mog udruženja, prihvatio sam poziv, treba mi samo minut i po, čak i ako bude crveno na semaforu.

U Novom Sadu danas postoji 12 bulevara, računajući i ove nove, još nezavršene, koji će povezati Limane sa Telepom, Detelinarom i autoputem, neposredno pred nove izbore. Ipak, ako se kaže samo Bulevar, misli se na Bulevar oslobođenja, koji vodi od železničke stanice do Mosta slobode. Ja ga pamtim kao Bulevar 23. oktobra, što je datum kada je Novi Sad oslobođen od fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Nazivi ulica se menjaju sa svakom novom vlašću, pa je tako i Bulevar dobio novi zvaničan naziv. Novo ime ne predstavlja neku drastičnu promenu, kontekst je isti, ali će se datum po kojem je dobio ime polako zaboraviti.


Ispred broja 8 je već stajao čovek sa torbom za laptop, pretpostavljam da je zvao sa mobilnog telefona i da mu se prilično žuri. Seo je na zadnje sedište.
- Dobar dan želim. Fruškogorska 11 - kulturno me je pozdravio.
- Dobar dan. Da li želite da stanem preko puta ili baš ispred?

Znao sam tačno gde ide, jer mi brat radi na toj adresi, firma se zove "Mikronas", ili se ranije tako zvala, sada ima neke skraćenice koje su jasne samo štrebolikim likovima poput njega koji tamo rade. Uglavnom, Fruškogorska 11 je kod nas poznata kao "kontejner" jer se radi o dvospratnoj montažnoj zgradi plave boje, koja potpuno odudara od okoline, studentskih domova i Tvornice mašinskih delova, stare zgrade koja danas pripada Fakultetu tehničkih nauka. Još jedan interesantan detalj je taj što je to prva zgrada sa neparne strane Fruškogorske ulice, pa bi bilo logično da ima broj 1, međutim, nije tako. Ne mogu da tvrdim, ali mislim da je to zbog toga što su za vreme izgradnje Bulevara cara Lazara porušene stare kuće koje su imale brojeve od 1 do 9.

- Možete stati preko puta, hvala - odgovorio je čovek, verovatno jedan od profesora sa fakulteta koji je tamo radio.
Hteo sam da mu kažem da mi brat radi u "Mikronasu" i pitam da li ga poznaje, ali sam se uzdržao, retko kada prvi započinjem konverzaciju. Umesto toga, koncentrisao sam se na vožnju i trudio se da makar jednu danas odradim potpuno profesionalno.

Vožnja od početka Bulevara do Fruškogorske nije nešto dugačka, oko 3 kilometra, sa samo jednim skretanjem ulevo. Uz zeleni talas, stigne se za manje od 5 minuta. Na semaforu kod "Agrovojvodine", gde treba da skrenem levo, pali se crveno svetlo. Pošto sam prvi, lako ću skrenuti, jer se prvo pali uslovno levo za vozila iz mog smera, pa tek onda zeleno za ona iz suprotnog, što silaze sa Mosta slobode. Znam raspored promene svetala na skoro svim semaforima u gradu, pogotovo na većim raskrsnicama. U trenutku kada se za pešake upalilo crveno svetlo počeo sam da odbrojavam u sebi: "Deset, devet, osam, sedam..."

Na "jedan" se upalilo žuto i lagano sam krenuo. U isto vreme je krenuo i zeleni "volvo" iz trake desno od mene, koji takođe sme da skrene levo. Ja se držim svoje krajnje leve trake i skrećem takođe u krajnju levu traku, međutim, "volvo" mi bez potrebe ulazi u putanju i prisiljava me da usporim. Ima ljudi koji su neverovatno bahati u saobraćaju, verovatno i u životu uopšte, pa još kad vide taksi tablu na krovu automobila, nema kraja iživljavanju. Bezbroj puta sam poželeo da imam neki torpedo ispod haube i da kao u akcionim filmovima po potrebi mogu da aktiviram projektil koji bih uputio prema automobilu ispred mene. Ipak, "astra" karavan je daleko od Bondovog "aston-martina", pa sam mogao samo da mu svirnem malo duže nego što je uobičajeno i par puta uključim duga svetla, čisto da mu signaliziram da znam da je to namerno uradio i da je đubre. Nisam ovog puta ništa opsovao jer vozim jednog profesora koji je uz to možda i neki nadređeni mom bratu, pa da ne kvarim utisak. Vozač "volvoa" je jedva dočekao moju reakciju, rešio je da se još malo igra sa mojim već kratkim živcima, pa je naglo usporio. Prešao sam u desnu traku da se sklonim, ali je i on odmah prešao ispred mene u istu traku. Ponovo sam svirnuo, dva puta, a onda je uključio brisače i pritisnuo prskalicu za pranje vetrobranskog stakla, očigledno podešenu da baca malo jači mlaz, tako da je nekoliko kapi palo i na moje staklo, pošto sam vozio tačno iza njega. Bilo mi je smešno, ovo još nisam doživeo, ali sam čuo od nekih kolega da postoje vozači koji ovo redovno rade.

Približili smo se raskrsnici sa Fruškogorskom, vožnja je praktično bila pri kraju, na radost profesora koji je sedeo iza, a na žalost vozača "volvoa" koji bi više od svega želeo da se zakucam u njega otpozadi pa da naplati neku štetu, jer mu je desno stop svetlo već bilo polomljeno, a branik zahvatila korozija. Kako je on išao pravo, a ja na sledećem semaforu desno, u jednom trenutku smo se našli jedan pored drugog, jer sam morao da usporim zbog jednog "smarta" koji je krenuo da razvozi kinesku hranu iz "2 štapića", pa je samo izleteo ispred mene. Pogledao sam levo prema vozaču, ogroman nos, crven kao paprika, guste crne obrve, brkovi, rošavo lice. Spustio je staklo na vratima suvozača i počeo da se dere: "Šta je, majmune, što ne gledaš malo, a? Pun mi je k***c vas taksista ovde, mamu vam j***m, ne može da se živi od vas." U nekim okolnostima bih mu verovatno odgovorio istom merom, a sada mi je cela situacija bila komična, pa sam dohvatio naočare za sunce iz pregrade iznad mog prozora, okrenuo se prema njemu i laganim, malo dužim pokretom ispruženog srednjeg prsta ih namestio na nos, uz širok osmeh. Upalilo mu se zeleno, pa mu je još jedan nervozni sugrađanin svirao da krene, inače bi već izašao iz kola da se raspravlja ili možda malo boksuje.

Mi smo stigli preko puta Fruškogorske 11, skinuo sam naočare, najnormalnije rekao - Izvolite, 140 dinara. - kao da ništa nije bilo. - Hvala, doviđenja - uzvratio je profesor, pružajući mi novčanicu od 200 dinara. Dok sam ja tražio sitno, on je već izašao. - Sačekajte kusur! - viknuo sam.
- Ne treba, u redu je - reče i krene preko puta u plavi "kontejner". Pogledao sam prema prozoru gde je bila kancelarija u kojoj mi je radio brat, ali on je bio zagledan u monitor, ne bi okrenuo glavu ni da je pored zgrade defile brazilskih manekenki u donjem vešu. Navikao je na uobičajenu saobraćajnu buku jer je na ovom semaforu redovno mogao da se čuje hor sirena, kad god se upali zeleno svetlo za vozila koja skreću levo na Bulevar cara Lazara, pošto je trajalo svega 4 sekunde. Oni nesrećnici koji se zamisle čekajući na crvenom 84 sekunde i ne krenu odmah na žuto, dobiju za nagradu gromoglasan krešendo sirena svih koji su poređani iza njega.

Ova vožnja me je malo oraspoložila i otvorila apetit. Pomislio sam da odem ponovo do "Evrope" i možda sačekam Jacu da joj se završi smena pa da je barem odvezem kući, ali sam se na samu pomisao unervozio i odlučio da ipak jedem kod kuće i malo odremam posle ručka. Ostalo je još malo punjene paprike, bilo bi bolje pojesti nešto kuvano, od utorka nisam pojeo nešto kašikom, odnosno, sa šporeta. Treba se okrepiti i dobro psihički pripremiti za noćnu smenu petkom uveče.

Dnevnik jednog taksiste, 6. deo

Dnevnik jednog taksiste, 4. deo