Najkraća ljubavna priča

- Halo?
- Kupi hleb i pavlaku kad kreneš kući.
- Volim te.
- Divan si.
- Ma ne kažem tebi.

C'est la vie

Ne želim da pišem neki preopširan uvod, stvari su u principu prilično jednostavne.

Neko od drugara je postavio video klip pod nazivom Exploding Actresses 02 - Love Movies i pošto je sam naslov dovoljno intrigantan, naravno da sam kliknuo veliko crveno dugme.

Soba 4

"Kafa je, očajno mi je potreban ponedeljak", prvo je što sam pomislio kad sam se probudio, iako ne pijem kafu. Posle napornog vikenda sledi još napornija radna nedelja: sastanci, novi koncepti, tim bildinzi, brejn storminzi i uobičajeni bag trekinzi. Da sve bude još dinamičnije, postaraće se Republika Srbija, odnosno njene institucije.

Pre nešto više od dve nedelje moja draga je donela na svet još jednu ćerku, tačno na rođendan Če Gevare, Donalda Trampa, Koje iz "Discipline kičme" i Svetlane Ražnatović. Nema sumnje da će joj zvezde iscrtati prilično zanimljiv put, a i nama sa njom. Beba je u velikoj meri već počela značajno da utiče na naš uobičajeni ritam i postojeće navike, pre svega po pitanju spavanja, slobodnog vremena, zabavnih, kulturnih, socijalnih i svih ostalih aktivnosti. Prioritet su ponovo postale pelene, vlažne maramice, benkice, portiklice, flašice i ostali deminutivi dostupni u svim bolje snabdevenim apotekicama i drogerijicama. Jedino što nije umanjeno su cene svih ovih potrepština.

Sunce tuđeg neba

Pre neki dan mi dobar prijatelj reče kako nema još puno normalnih ljudi u nenormalnom svetu. Ima nešto manje od dve decenije otkako mislim da nisam baš normalan.

Pripadam takozvanoj X generaciji, kažu da su to oni koji su rođeni između 70-ih i 80-ih godina XX veka. Ne pamtim Tita jer sam imao svega 2 godine kada je umro, ali sam čitao knjigu "Bilo je časno živjeti s Titom" i kao da se kroz maglu sećam da su svi oko mene plakali 4. maja 1980. godine. "Mora da je bio mnogo dobar ovaj čika", mislio sam, "kad je svima žao što je umro". Sad mislim da su oni stariji i iskusniji plakali jer su znali šta ih čeka. Ipak, ako pitate generaciju koja je X generaciju donela na svet, svi će se jednoglasno složiti da je tada bilo mnogo bolje nego danas. Onaj ko tvrdi suprotno laže, ili nije normalan. Posle Titove smrti je neko vreme po inerciji još sve funkcionisalo u tadašnjoj SFRJ, a onda je krenuo sunovrat koji traje i dan danas.

Kad sunce opet izađe

Dolazimo i po pozivu, ne žalite impulsa!

Nažalost, naslov će vas zavarati ako mislite da ću napisati nešto inspirativno, nadahnuto, pozitivno i optimistično. U prenesenom značenju, može donekle da bude optimistično, ukoliko se nadate da će nas sunce jednog dana zaista i ogrejati. Prošli su izbori, inaugurisan je novi predsednik "posle čega sunca nismo videli", dobili smo i starog predsednika za premijera i definitivno dokazali da smo parodija demokratski uređene države.

O čemu se onda radi ovde? Pa radi se o novom bahaćenju JP Parking servisa iz Novog Sada.
Zar opet? Pa to svi znamo, zašto ponovo o tome? - pitaće se neki.
Pa zato što njihovom bezobrazluku nema kraja.

Dnevnik jednog taksiste #8

Jacino golo telo zračilo je toplotom, a ja nisam mogao da zaspim ni dva sata nakon verovatno najboljeg seksa koji sam imao ove godine. Tačnije, jedinog, pošto sam apstinirao više od sedam meseci. Leva ruka ispod njenog vrata mi je potpuno utrnula, a nisam želeo da je izvučem i slučajno je probudim, iako, posle toliko pelinkovca, sigurno ne bi ništa primetila. Ovi moji bilmezi bi mi pomerili dupe da znaju da smo Jaca i ja spavali, pa se sasvim sigurno neću hvaliti ni pred kim. Ne znam samo šta će ispasti od svega. Bolje da ne razmišljam previše, samo se prepustim, pa kako bude...

Dnevnik jednog taksiste #7

Photo: tamburix

Ne volim da generalizujem, ali ako primite vožnju iz "Gardena" u petak uveče, možete da očekujete dve opcije: namontirane cice koje migriraju u neku od folkoteka na celovečernju zabavu, ili namontirane opasne momke koji se spremaju da emigriraju. Istini za volju, momci obično imaju sopstveni prevoz u obliku crnih audija i BMW džipova sa zatamnjenim staklima, ali mlađi wannabejevi još nisu na tom nivou, pa masovno koriste usluge jeftinog taksi prevoza. Ovog puta je bilo nešto drugačije; čekale su me tri devojke i jedan mladić.

Kad sunce opet zađe

U trenutku kada je počinjao prvi koncert Hladnog piva u Hali sportova, ja sam osamdesetak kilometara severnije uspavljivao Mašu uz pesmu Kad sunce opet zađe Starih pizda iz Pule. Nakon što se rodila, plakala je prvih nekoliko nedelja noću. Pročitao sam na nekom forumu da je jedan tata pevao tu pesmu svom sinu kada ovaj nije hteo da spava, pa sam i ja rešio da  probam. Za divno čudo, uspevalo je. Ne pamtim kada sam joj poslednji put svirao pred spavanje, pošto je skoro uvek mama uspavljuje. Pevao sam "i zvezde nek ti kažu da još uvijek volim te ja..." kada je počela da plače.

Dnevnik jednog taksiste #6

Probudio sam se posle dvočasovne "sieste" i podrignuo od punjene paprike koju sam vario tokom sna. Treba raditi celu noć. Petkom uveče je za nijansu lakše raditi nego subotom, barem statistički gledano, ali izuzetaka uvek ima. Prošli put je prošlo bez ijednog incidenta, ali je zato 699 imao dinamičnu noć. Kad god krenem u auto setim se te priče, verovatno ću tako dok sam živ.

Bilo je prethodnih nedelja nekoliko napada na taksiste u gradu. Nije nam svejedno kad god neki sumnjivi likovi sednu na zadnje sedište pa nam dahću za vratom. Kolegu su izboli nožem jer nisu imali ili hteli da mu plate. Pa ne moraš mi platiti, pička mu materina, samo izađi iz auta i idi bestraga. Napali su i vozača gradskog autobusa. Zato se od svoje gumene palice ne razdvajam. Sva je sreća da je još nisam upotrebio. A hteo sam, mnogo puta. Trudim se da se maksimalno iskontrolišem, ali, posle višečasovne vožnje kroz gradsku gužvu, voleo bih da vidim nekog normalnog. Znam da su taksisti večiti krivci kod ostalih učesnika u saobraćaju, mnogi s pravom, ima nas raznih, ali kako ljudi danas voze, to nije normalno.

Dnevnik jednog taksiste #5

Dispečerka je objavila Bulevar 8, kod banke. Pošto na Stanici nije bilo kolega iz mog udruženja, prihvatio sam poziv, treba mi samo minut i po, čak i ako bude crveno na semaforu.

U Novom Sadu danas postoji 12 bulevara, računajući i ove nove, još nezavršene, koji će povezati Limane sa Telepom, Detelinarom i autoputem, neposredno pred nove izbore. Ipak, ako se kaže samo Bulevar, misli se na Bulevar oslobođenja, koji vodi od železničke stanice do Mosta slobode. Ja ga pamtim kao Bulevar 23. oktobra, što je datum kada je Novi Sad oslobođen od fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Nazivi ulica se menjaju sa svakom novom vlašću, pa je tako i Bulevar dobio novi zvaničan naziv. Novo ime ne predstavlja neku drastičnu promenu, kontekst je isti, ali će se datum po kojem je dobio ime polako zaboraviti.

Dnevnik jednog taksiste #4

Na taksi stajalištima važi pravilo FIFO (First In - First Out); onaj koji je prvi stigao na stajalište, prvi ga i napušta, nakon prozivke dispečera. Ako narušite ovo pravilo, dobijate isključenje za taj dan i možete da uživate u šetnji Kejom ili Dunavskim parkom. Izuzetak je ako imate "živku", odnosno, kada stranka iz nekog razloga uđe baš u vaše vozilo. Ne dešava se baš često, ali za vozača nema veće sreće, otprilike kao da čekate u redu u pošti, banci ili SUP-u, pa odjednom svima ispred vas pozli i put ka šalteru se naprasno oslobodi. Sa druge strane, vaše kolege će vas prezirati uz glasne ili tihe psovke dok ostaju na stajalištu još neizvestan period vremena.

Godinama kruži adaptiran vic o momku koji je u ranim jutarnjim satima imao samo 200 dinara kod sebe, a morao je hitno da ode sa Stanice do Petrovaradina. Pitao je nekog taksistu koliko košta ta vožnja, pa kad je čuo oko 250 (obično se uvek navede 20-30% manja cifra da se stranka "navuče") seo je bez pogovora i pružio vozaču svojih 200 dinara, da ga vozi u tom pravcu dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Ovo se desilo pre samog mosta i taksista je "mrtav 'ladan" stao i sačekao da ovaj izađe. Dečko je izašao kada je shvatio da se ovaj neće sažaliti, navukao je duks preko glave i potrčao preko mosta po najvećem pljusku te jeseni.

Dnevnik jednog taksiste #3

Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

Dnevnik jednog taksiste #2

"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.

Dnevnik jednog taksiste #1

“Neću da ustanem, ne mogu više da vozim za smešnu kintu, odlepiću...” prvo je što pomislim kada me probudi alarm na mobilnom telefonu, podešen u 6:00. Dan mrmota, samo što nema Bila Mareja, bilo bi mnogo zabavnije provesti ga sa njim...

"Razmičem zavese, gledam obećani grad...". Prelepo sunčano jutro, za sve ljude, osim za taksiste. Nama kad počne jutro sa prvim sunčevim zracima, najradije bismo se obesili. Pogotovo kada je danima pre toga kiša pljuštala kao iz kabla. A danas je petak, niko neće zvati taksi u gradu, osim one dve studentkinje sa filozofskog koje večito žure sa predavanja na bus za Sombor u 12:45 i one babe sa Grbavice koja se vozi do Limanske pijace za minimalnu cenu vožnje i što nikad nema sitno.

Katarina je tako slatko sinoć posle vesti najavila prvi sunčan dan u aprilu, da mi je na trenutak baš bilo toplo oko srca posle ovih pljuskova, ali sam se onda setio da neću uzeti ni 1000 dinara jer će svi hteti da prošetaju ili da voze bicikl, a u ponedeljak moram na servis...

Bogovi iz Šalter Sale

Danas sam rešio da još jednom isprobam sistem koji me je već nekoliko puta poštedeo višesatnog čekanja ispred SUP-a i probam da dobijem saobraćajnu dozvolu bez famoznog Broja. Agencija u kojoj sam registrovao automobil mi je uzela 2300 dinara za tehnički pregled i ceo postupak registracije da ne bih lično išao u SUP. Ne znam koliko bi mi tražili i za uzimanje saobraćajne, pa sam odlučio da bar jednom pokušam sam. Bio sam u Kralja Petra oko 20h, kada sam pretpostavio da nema velike gužve, pogotovo za dozvole. I zaista nije bilo, samo po jedan čovek sa brojem na svakom od dva šaltera za tu namenu i još dvojica običnih smrtnika bez broja koji su čekali posle njih.

Objasniću vam kako funkcioniše Šalter Sala u Kralja Petra; postoji 8 službenika u smeni, na 8 šaltera, 4 za izradu ličnih dokumenata (pasoši, lične karte, promene prebivališta) i 4 za saobraćajne dozvole. Svakog jutra Policajac-Bog podeli gomilu Listića sa Brojem i oni smrtnici koji ga dobiju automatski postaju Polubogovi. Šalterske Boginje ceo dan opslužuju Polubogove obrađujući njihove predmete. Radost kada Polubog uspe da završi celu proceduru jednaka je Noletovom trijumfu na nekom od gren-slem turnira.

Zakazivanje

Od pre nekoliko nedelja, pregledi kod odabranog lekara opšte prakse se zakazuju isključivo telefonom. Pošto nisam bio u stanju da odem na posao, pa ni kod doktora, razmišljam kako je to baš zgodno i rešim da zakažem pregled. Pronašao sam broj telefona i pozvao...

- Agencija, izvolite? - javio se neki ljubazan ženski glas.

- Ovaj, izvinjavam se, imam ovaj broj upisan kao Dom zdravlja, očigledno sam pogrešio.

- Ništa, navikli smo već, oni su promenili broj, a mi sada imamo ovaj.

- Razumem, a da li možda znate koji je njihov broj sada?

- Ne znam, stvarno, žao mi je.

- Dobro, hvala Vam, izvinite još jednom, prijatno.

Ništa, mislim se, moraću da odem do Doma zdravlja, možda će me primiti kao hitan slučaj, optimističan sam kao i uvek, znači da nisam baš toliko bolestan.

Tri namćora

Ušao sam uveče u pekaru par minuta pred zatvaranje, što znači da je izbor peciva bio sveden na minimum. Trebalo mi je makar pola hleba ili neka kifla, ali jedino što je preostalo bila su četiri somuna i neki lisnati štap od ranih jutarnjih časova. Pre mene je jedna žena pokupovala poslednji komad nečega što se moglo opisati kao sveže, pa sam odlučio da rizikujem i kupim jedan od tih somuna, ali je radnica nešto, da prostite, zajebala na fiskalnoj kasi, pa je zamišljeno provela nad njom nekoliko desetina sekundi...