- Da li bi hteo sa mnom da odeš do grada da mi pomogneš pri izboru računara?
Ovo pitanje su mi rođaci, prijatelji i poznanici postavili toliko puta, da
mi je pomalo žao što nisam otvorio neku prodavnicu za preprodaju
računara i perifernih komponenti, pa da nešto i zaradim.
Ljudi znaju da
“petljam nešto sa kompjuterima” iako sam svoj prvi računar, za razliku
od velikog broja tehnički potkovanijih kolega, kupio tek krajem 2003.
godine. Međutim, vrlo brzo sam postao “stručnjak za elektroniku” i
“majstor za kompjutere” u očima onih koji su mi postavili pitanje sa
početka teksta.
Pretpostavljam da je to zbog toga što sam još kao klinac obožavao da rastavim neki uređaj do
najsitnijih detalja bilo presudno da se upustim i u rastavljanje te
“crne kutije što zuji” pa da proniknem u surovi svet informacionih
tehnologija. Surov zbog toga što
ljudi kupe računar za dve i po plate,
da bi njihov sin za nedelju dana “prekucao” poslednju verziju “Call of
Duty”, “Pro Evolution Soccer” ili “Need for Speed” i onda shvatio da na
njemu ne može da pokrene najnoviju 3D igru koja se upravo pojavila. Ne
znam da li se više frustrira dete - “napredni” korisnik multimedijalne
“zveri” ili njegovi roditelji koji, umesto zahvalnosti što su napokon
priuštili svom čedu moćno sredstvo za učenje i zabavu, dobiju kritike
kako drugari u školi imaju bolje mašine.
