Soba 4

"Kafa je, očajno mi je potreban ponedeljak", prvo je što sam pomislio kad sam se probudio, iako ne pijem kafu. Posle napornog vikenda sledi još napornija radna nedelja: sastanci, novi koncepti, tim bildinzi, brejn storminzi i uobičajeni bag trekinzi. Da sve bude još dinamičnije, postaraće se Republika Srbija, odnosno njene institucije.

Pre nešto više od dve nedelje moja draga je donela na svet još jednu ćerku, tačno na rođendan Če Gevare, Donalda Trampa, Koje iz "Discipline kičme" i Svetlane Ražnatović. Nema sumnje da će joj zvezde iscrtati prilično zanimljiv put, a i nama sa njom. Beba je u velikoj meri već počela značajno da utiče na naš uobičajeni ritam i postojeće navike, pre svega po pitanju spavanja, slobodnog vremena, zabavnih, kulturnih, socijalnih i svih ostalih aktivnosti. Prioritet su ponovo postale pelene, vlažne maramice, benkice, portiklice, flašice i ostali deminutivi dostupni u svim bolje snabdevenim apotekicama i drogerijicama. Jedino što nije umanjeno su cene svih ovih potrepština.

Sunce tuđeg neba

Pre neki dan mi dobar prijatelj reče kako nema još puno normalnih ljudi u nenormalnom svetu. Ima nešto manje od dve decenije otkako mislim da nisam baš normalan.

Pripadam takozvanoj X generaciji, kažu da su to oni koji su rođeni između 70-ih i 80-ih godina XX veka. Ne pamtim Tita jer sam imao svega 2 godine kada je umro, ali sam čitao knjigu "Bilo je časno živjeti s Titom" i kao da se kroz maglu sećam da su svi oko mene plakali 4. maja 1980. godine. "Mora da je bio mnogo dobar ovaj čika", mislio sam, "kad je svima žao što je umro". Sad mislim da su oni stariji i iskusniji plakali jer su znali šta ih čeka. Ipak, ako pitate generaciju koja je X generaciju donela na svet, svi će se jednoglasno složiti da je tada bilo mnogo bolje nego danas. Onaj ko tvrdi suprotno laže, ili nije normalan. Posle Titove smrti je neko vreme po inerciji još sve funkcionisalo u tadašnjoj SFRJ, a onda je krenuo sunovrat koji traje i dan danas.

Kad sunce opet izađe

Dolazimo i po pozivu, ne žalite impulsa!

Nažalost, naslov će vas zavarati ako mislite da ću napisati nešto inspirativno, nadahnuto, pozitivno i optimistično. U prenesenom značenju, može donekle da bude optimistično, ukoliko se nadate da će nas sunce jednog dana zaista i ogrejati. Prošli su izbori, inaugurisan je novi predsednik "posle čega sunca nismo videli", dobili smo i starog predsednika za premijera i definitivno dokazali da smo parodija demokratski uređene države.

O čemu se onda radi ovde? Pa radi se o novom bahaćenju JP Parking servisa iz Novog Sada.
Zar opet? Pa to svi znamo, zašto ponovo o tome? - pitaće se neki.
Pa zato što njihovom bezobrazluku nema kraja.

Računar za 200 evra

- Da li bi hteo sa mnom da odeš do grada da mi pomogneš pri izboru računara?

Ovo pitanje su mi rođaci, prijatelji i poznanici postavili toliko puta, da mi je pomalo žao što nisam otvorio neku prodavnicu za preprodaju računara i perifernih komponenti, pa da nešto i zaradim.

Ljudi znaju da “petljam nešto sa kompjuterima” iako sam svoj prvi računar, za razliku od velikog broja tehnički potkovanijih kolega, kupio tek krajem 2003. godine. Međutim, vrlo brzo sam postao “stručnjak za elektroniku” i “majstor za kompjutere” u očima onih koji su mi postavili pitanje sa početka teksta.

Izvor: http://www.glasbergen.com/computer-cartoons

Pretpostavljam da je to zbog toga što sam još kao klinac obožavao da rastavim neki uređaj do najsitnijih detalja bilo presudno da se upustim i u rastavljanje te “crne kutije što zuji” pa da proniknem u surovi svet informacionih tehnologija. Surov zbog toga što ljudi kupe računar za dve i po plate, da bi njihov sin za nedelju dana “prekucao” poslednju verziju “Call of Duty”, “Pro Evolution Soccer” ili “Need for Speed” i onda shvatio da na njemu ne može da pokrene najnoviju 3D igru koja se upravo pojavila. Ne znam da li se više frustrira dete - “napredni” korisnik multimedijalne “zveri” ili njegovi roditelji koji, umesto zahvalnosti što su napokon priuštili svom čedu moćno sredstvo za učenje i zabavu, dobiju kritike kako drugari u školi imaju bolje mašine.

Nasilje u Srbiji

Nakon nedavne tragedije u Beogradu kada je tročlana porodica skočila sa zgrade, povela se još jedna u nizu rasprava putem društvenih mreža i u komentarima elektronskih medija. Prvo je "Blic", u želji za ekskluzivnošću, preneo pogrešnu informaciju da su svo troje poginuli, čuo sam da je to učinjeno čak i pre dolaska hitne pomoći na lice mesta. Potom su drugi mediji u narednih sat ili dva prenosili različite informacije, o tome da su skočili sa 5. ili 6. sprata, sa krova zgrade, o godištu roditelja i o zdravstvenom stanju dečaka, da bismo kasnije saznali šta se zapravo dogodilo. To je sve manje bitno. Ono što jeste bitno je razlog zbog kojeg se dogodila ova užasna tragedija, kao i razlozi svih tragedija iz prošlosti i onih koje će se dogoditi u budućnosti. Siromaštvo, depresija, psihoza, nasilje u porodici...

Bogovi iz Šalter Sale

Danas sam rešio da još jednom isprobam sistem koji me je već nekoliko puta poštedeo višesatnog čekanja ispred SUP-a i probam da dobijem saobraćajnu dozvolu bez famoznog Broja. Agencija u kojoj sam registrovao automobil mi je uzela 2300 dinara za tehnički pregled i ceo postupak registracije da ne bih lično išao u SUP. Ne znam koliko bi mi tražili i za uzimanje saobraćajne, pa sam odlučio da bar jednom pokušam sam. Bio sam u Kralja Petra oko 20h, kada sam pretpostavio da nema velike gužve, pogotovo za dozvole. I zaista nije bilo, samo po jedan čovek sa brojem na svakom od dva šaltera za tu namenu i još dvojica običnih smrtnika bez broja koji su čekali posle njih.

Objasniću vam kako funkcioniše Šalter Sala u Kralja Petra; postoji 8 službenika u smeni, na 8 šaltera, 4 za izradu ličnih dokumenata (pasoši, lične karte, promene prebivališta) i 4 za saobraćajne dozvole. Svakog jutra Policajac-Bog podeli gomilu Listića sa Brojem i oni smrtnici koji ga dobiju automatski postaju Polubogovi. Šalterske Boginje ceo dan opslužuju Polubogove obrađujući njihove predmete. Radost kada Polubog uspe da završi celu proceduru jednaka je Noletovom trijumfu na nekom od gren-slem turnira.

Pušenje ne ubija... Odmah...

Mladić došao u posetu mami na Institutu u Kamenici.
Ona mu se obradovala, grli ga, pozdravlja, pa ga pita:
- Da li si ostavio cigarete?
Sin joj odgovara:
- Da, u kolima su. A ti lekove?

Jagoda Kravić
(1947-2010)

Ovaj dijalog sam sasvim slučajno čuo kada sam išao u posetu tetki koja je zbog raka pluća ležala na istom Institutu. Tada se oporavljala, ali je nekoliko meseci kasnije umrla od metastaza na mozgu za koje bukvalno nikom od nas iz najuže porodice nije htela da kaže, da ne brinemo. Često smo govorili da preteruje, da joj nije ništa, da je hipohondar i da umišlja da je ozbiljno bolesna kako bi skrenula pažnju na sebe, a kada joj je zaista bilo loše, nikom se nije žalila. Bila je novinar i radio voditelj sa božanstvenom bojom glasa, erudita, pratila je medicinu, književnost i umetnost, najviše je volela da radi sa decom, svoju nije imala. Sa druge strane, bila je pasionirani pušač, pretpostavljam da je taj porok u najvećoj meri doprineo da nas prerano napusti.

Zakazivanje

Od pre nekoliko nedelja, pregledi kod odabranog lekara opšte prakse se zakazuju isključivo telefonom. Pošto nisam bio u stanju da odem na posao, pa ni kod doktora, razmišljam kako je to baš zgodno i rešim da zakažem pregled. Pronašao sam broj telefona i pozvao...

- Agencija, izvolite? - javio se neki ljubazan ženski glas.

- Ovaj, izvinjavam se, imam ovaj broj upisan kao Dom zdravlja, očigledno sam pogrešio.

- Ništa, navikli smo već, oni su promenili broj, a mi sada imamo ovaj.

- Razumem, a da li možda znate koji je njihov broj sada?

- Ne znam, stvarno, žao mi je.

- Dobro, hvala Vam, izvinite još jednom, prijatno.

Ništa, mislim se, moraću da odem do Doma zdravlja, možda će me primiti kao hitan slučaj, optimističan sam kao i uvek, znači da nisam baš toliko bolestan.

Tri namćora

Ušao sam uveče u pekaru par minuta pred zatvaranje, što znači da je izbor peciva bio sveden na minimum. Trebalo mi je makar pola hleba ili neka kifla, ali jedino što je preostalo bila su četiri somuna i neki lisnati štap od ranih jutarnjih časova. Pre mene je jedna žena pokupovala poslednji komad nečega što se moglo opisati kao sveže, pa sam odlučio da rizikujem i kupim jedan od tih somuna, ali je radnica nešto, da prostite, zajebala na fiskalnoj kasi, pa je zamišljeno provela nad njom nekoliko desetina sekundi...