Sunce tuđeg neba

Pre neki dan mi dobar prijatelj reče kako nema još puno normalnih ljudi u nenormalnom svetu. Ima nešto manje od dve decenije otkako mislim da nisam baš normalan.

Pripadam takozvanoj X generaciji, kažu da su to oni koji su rođeni između 70-ih i 80-ih godina XX veka. Ne pamtim Tita jer sam imao svega 2 godine kada je umro, ali sam čitao knjigu "Bilo je časno živjeti s Titom" i kao da se kroz maglu sećam da su svi oko mene plakali 4. maja 1980. godine. "Mora da je bio mnogo dobar ovaj čika", mislio sam, "kad je svima žao što je umro". Sad mislim da su oni stariji i iskusniji plakali jer su znali šta ih čeka. Ipak, ako pitate generaciju koja je X generaciju donela na svet, svi će se jednoglasno složiti da je tada bilo mnogo bolje nego danas. Onaj ko tvrdi suprotno laže, ili nije normalan. Posle Titove smrti je neko vreme po inerciji još sve funkcionisalo u tadašnjoj SFRJ, a onda je krenuo sunovrat koji traje i dan danas.

Kad sunce opet zađe

U trenutku kada je počinjao prvi koncert Hladnog piva u Hali sportova, ja sam osamdesetak kilometara severnije uspavljivao Mašu uz pesmu Kad sunce opet zađe Starih pizda iz Pule. Nakon što se rodila, plakala je prvih nekoliko nedelja noću. Pročitao sam na nekom forumu da je jedan tata pevao tu pesmu svom sinu kada ovaj nije hteo da spava, pa sam i ja rešio da  probam. Za divno čudo, uspevalo je. Ne pamtim kada sam joj poslednji put svirao pred spavanje, pošto je skoro uvek mama uspavljuje. Pevao sam "i zvezde nek ti kažu da još uvijek volim te ja..." kada je počela da plače.