Sunce tuđeg neba

Pre neki dan mi dobar prijatelj reče kako nema još puno normalnih ljudi u nenormalnom svetu. Ima nešto manje od dve decenije otkako mislim da nisam baš normalan.

Pripadam takozvanoj X generaciji, kažu da su to oni koji su rođeni između 70-ih i 80-ih godina XX veka. Ne pamtim Tita jer sam imao svega 2 godine kada je umro, ali sam čitao knjigu "Bilo je časno živjeti s Titom" i kao da se kroz maglu sećam da su svi oko mene plakali 4. maja 1980. godine. "Mora da je bio mnogo dobar ovaj čika", mislio sam, "kad je svima žao što je umro". Sad mislim da su oni stariji i iskusniji plakali jer su znali šta ih čeka. Ipak, ako pitate generaciju koja je X generaciju donela na svet, svi će se jednoglasno složiti da je tada bilo mnogo bolje nego danas. Onaj ko tvrdi suprotno laže, ili nije normalan. Posle Titove smrti je neko vreme po inerciji još sve funkcionisalo u tadašnjoj SFRJ, a onda je krenuo sunovrat koji traje i dan danas.

Te godine provedene u osnovnoj školi krajem 80-ih  su mi verovatno najlepši i najbezbrižniji period u životu. Baš pred kraj tog školovanja počelo je da se dešava nešto čudno: odjednom je jako mnogo ljudi došlo u naš grad; neki fićom, neki jugom, stojadinom, renoom 4, neki traktorom, retki "tamićem" a pojedinci čak i biciklima. Najveći broj njih, ipak, došao je u punim autobusima, noseći samo najneophodnije stvari. Na livadi pored moje škole sve je ličilo na jedan veliki piknik, ali nešto ipak nije bilo u redu. Niko se nije radovao.

Nekako u isti vremenski period paralelno sa tim scenama smeštam i druge događaje:
Nekoliko drugara se odselilo, sa kompletnom porodicom: Nemačka, Austrija, Francuska, Danska, Švedska, Kanada, SAD, Australija, Novi Zeland...
Nekolicini drugara je poginuo otac, stric, ujak.
Mnogima su se razveli roditelji.
Normalnima ništa nije falilo, ali nisam mogao da ih nađem.

Mi smo prešli u drugi, "normalniji" grad.
Nova škola, novi drugovi, novi parkovi, Novi Sad.
Pitao me skoro neki momak iz Beograda odakle sam, tek što smo se upoznali:
- To ti je, druže, malo komplikovano. Rođen sam u Beogradu, živeo 15 godina u Rumi, pa sam se preselio u Novi Sad.
- Pa učinilo se meni odmah da imaš taj banatski akcenat - reče momak, savršeno ozbiljan.
Shvatio sam tada da je zaista komplikovano, pa sad skratim i kažem da sam iz Novog Sada, da ne okreću u glavi globus Srbije, lakše je.

I tako, posle više od 18 godina u Srpskoj Atini, sedim sinoć sa "školskim" u "Bezecu", ispijamo hladan pivski kvasac i odvajamo opnu sa kikirikija... Pitao me je gde sam kupio kofere kad sam išao sa porodicom na letovanje pre 3 godine. On ih nikada nije imao. Nigde nije putovao, barem ne toliko da mu treba više od onoga što staje u ranac, dovoljno za vikend. Sad putuje u jednom pravcu, u Finsku, sa verenicom, da živi i radi. Više ovo prvo nego drugo, za promenu. Ugojio se malo, kaže (pola u šali) da je našao oglas za Deda Mrazovog pomoćnika - dobro se plaća, a nije neophodno prethodno iskustvo, samo malo veći stomak.
"Idealno za mene", pomislih.

Kaže da je malo hladno "gore".
Da je "minimalac" 24 evra na sat.
Da ne radi samo onaj ko neće da radi i kome je dovoljna socijalna pomoć da pregura mesec. A dovoljna je.
Da je svakom stanovniku Ustavom garantovan širokopojasni pristup Internetu, a za brži protok podataka mora nešto da se doplati, ne može baš sve džabe.
Može da radi skraćeno ili puno radno vreme, ali nema potrebe više od 8 sati dnevno.
Ne mora da uči finski, svi govore i razumeju engleski.
Zna jedan lokalni punk bend, lako će naći ekipu.

Drago mi je zbog njega, zbog njih.
Drago mi je što više nema ni dinara duga prema našim bankama.
Drago mi je što više neće listati naše novine sa idiotskim naslovima i još gorim tekstovima.
Drago mi je što će ponovo imati hobi.
Žao mi je što je prodao kuću i plac koji je nasledio i što više nema gde da se vrati.
Žao mi je što ne znam kada ćemo ponovo popiti pivo i ići zajedno na svirku.
Žao mi je, jebi ga, zbog svega...

Tita odavno više nema. Mi smo, ako se ne varam, poslednja generacija koja je nosila crvene marame i plave "titovke", kada smo polagali svečanu zakletvu:

Danas kada postajem pionir,
dajem časnu pionirsku reč
da ću marljivo učiti i raditi
i biti dobar drug.

Ovih dana su mi sasvim drugačiji stihovi u podsvesti, verujem da bi i Aleksa Šantić danas slično pisao:

Ko je tu pametan, a ko je budala?
Razbijam glavu još uvek oko toga.
Sunce tuđeg neba ne greje k'o naše,
ovo naše više neće imati koga.

Većina prijatelja iz Generacije X uči još jedan strani jezik, pouzdano znam da nije iz hobija.
Više se ne pozdravljamo sa "Kako si, šta ima?" nego "Kad ideš?"
Ne idu više isključivo trbuhom za kruhom, već da bi sačuvali svoje dostojanstvo. Ovde se više ni sa kim ne može živjeti časno.

P.S. Srećan put, druže. Pošalji razglednicu ili sliku sa Deda Mrazom. Nije teško biti fin u Finskoj.