Dnevnik jednog taksiste #5

Dispečerka je objavila Bulevar 8, kod banke. Pošto na Stanici nije bilo kolega iz mog udruženja, prihvatio sam poziv, treba mi samo minut i po, čak i ako bude crveno na semaforu.

U Novom Sadu danas postoji 12 bulevara, računajući i ove nove, još nezavršene, koji će povezati Limane sa Telepom, Detelinarom i autoputem, neposredno pred nove izbore. Ipak, ako se kaže samo Bulevar, misli se na Bulevar oslobođenja, koji vodi od železničke stanice do Mosta slobode. Ja ga pamtim kao Bulevar 23. oktobra, što je datum kada je Novi Sad oslobođen od fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Nazivi ulica se menjaju sa svakom novom vlašću, pa je tako i Bulevar dobio novi zvaničan naziv. Novo ime ne predstavlja neku drastičnu promenu, kontekst je isti, ali će se datum po kojem je dobio ime polako zaboraviti.

Dnevnik jednog taksiste #4

Na taksi stajalištima važi pravilo FIFO (First In First Out); onaj koji je prvi stigao na stajalište, prvi ga i napušta, nakon prozivke dispečera. Ako narušite ovo pravilo, dobijate isključenje za taj dan i možete da uživate u šetnji Kejom ili Dunavskim parkom. Izuzetak je ako imate "živku", odnosno, kada stranka iz nekog razloga uđe baš u vaše vozilo. Ne dešava se baš često, ali za vozača nema veće sreće, otprilike kao da čekate u redu u pošti, banci ili SUP-u, pa odjednom svima ispred vas pozli i put ka šalteru se naprasno oslobodi. Sa druge strane, vaše kolege će vas prezirati uz glasne ili tihe psovke dok ostaju na stajalištu još neizvestan period vremena.

Godinama kruži adaptiran vic o momku koji je u ranim jutarnjim satima imao samo 200 dinara kod sebe, a morao je hitno da ode sa Stanice do Petrovaradina. Pitao je nekog taksistu koliko otprilike košta ta vožnja, pa kad je čuo oko 250 (obično se uvek navede 20-30% manja cifra da se stranka "navuče") seo je bez pogovora i pružio vozaču svojih 200 dinara, da ga vozi u tom pravcu dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Ovo se desilo pre samog mosta i taksista je "mrtav 'ladan" stao i sačekao da ovaj izađe. Dečko je izašao kada je shvatio da se ovaj neće sažaliti, navukao je duks preko glave i potrčao preko mosta po najvećem pljusku te jeseni.

Dnevnik jednog taksiste #3

Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

Dnevnik jednog taksiste #2

"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.