Razmačinjem zavese, prelepo sunčano jutro, za sve ljude, osim za taksiste. Nama kad počne jutro sa prvim sunčevim zracima, najradije bismo se obesili. Pogotovo kada je danima pre toga kiša pljuštala kao iz kabla. A danas je petak, niko neće zvati taksi u gradu, osim one dve studentkinje sa filozofskog koje večito žure sa predavanja na bus za Sombor u 12:45 i one babe sa Grbavice koja se vozi do Limanske pijace za minimalnu cenu vožnje i što nikad nema sitno.
Katarina je tako slatko sinoć posle vesti najavila prvi sunčan dan u aprilu, da mi je na trenutak baš bilo toplo oko srca posle ovih pljuskova, ali sam se onda setio da neću uzeti ni 1000 dinara jer će svi hteti da prošetaju ili da voze bicikl, a u ponedeljak moram na servis...
Parkirao sam 350 metara dalje od ulaza jer sinoć nigde nije bilo mesta. Počeo je da me zajebava druk-ležaj, treba mi 500 evra da odmah zamenim i lamelu i korpu, to je taman da svakog dana imam vožnju do Subotice i nazad, skupiću za... nikad i po, otprilike.
Nisam ni stigao do stajališta kad me je pozvao 416:
- Dobro jutro, može jedno vozilo kod "Evrope", ali da bude crn i dugačak? Sigurno će nam se Jaca obradovati, naročito tebi, hehe...
- Ma ne seri, debeli, samo joj mi falimo, znaš da joj je mama bolesna, posebno joj je stalo do tvog i Sinišinog podjebavanja.
- Opa, znaš joj i kevu, vi ste baš daleko otišli sinoć, priznaj?
- Aha, skroz do Sadova, nije imala bus.
- Pa je uhvatila majstora na prednja, je l'? Hahaha!
Prekinuo sam vezu, nisam mogao više da ga slušam, delom zbog toga što sam video pandura na motoru posle semafora, a delom i zato što sam mrzeo kad se hvali kako je prvo bio kod jedne ribe, da bi onda otišao kod druge, pod izgovorom da je premoren i da mora jako rano da ustane ujutru. Ne mogu baš da varim takve tipove, ali pomogao mi je onda kad mi je otišao levi homokinetički zglob dok sam skretao polukružno na raskrsnici Cara Dušana i Futoške, u špicu, a i onda kad mi je riknuo akumulator posle “Minut” pumpe. Većina te odjebe bez pardona, 416 nije nikad, tu je stvarno lafčina.
Posle semafora me “seče” vozač GSP-a. Kakav retrovizor, šta će mu to? Em je jači od ove limene kante, em nije njegov bus. - Pazi malo, mrcino, pička mu materina! - derem se, a znam da me ne čuje, zavijam naglo ulevo i skoro udaram klinca na “vespi” kojeg nisam ni primetio jer mi je bio u “mrtvom uglu”. Eto, nisam prešao ni pola kilometra, a već sam se iznervirao kao majmun, jebem ti petak usrani.
U “Evropu” su već stigli 416 i 699, poručili šunka-trapist burek, kao i svakog neparnog dana. Parnim idemo na indeks kod Maje, ako ne pada kiša; ako pada, onda opet kod Jace. Jebi ga, stvarno je zgodna za medalju, kao vita breza, što bi rekao Duško Korać, kad popije samo dve čašice.
- Aaaa, evo ga 357, magnumčina, daj i njemu jedan trapist, Jaco, pola litre jogurta i ti šta ćeš popiti, hahaha - urlao je 416 u pola 7 ujutru, dok su ga dve babe uplašeno gledale, ili slušale, ne verujem da su baš mnogo videle iza ogromnih pari stakala na očima.
- Dobro je, ludaci, ne morate da budite pola Bloka, drago mi je da ste veseli, nasmejao sam se i pogledao Jacu, koja mi je uzvratila još-jednom-hvala-za-sinoć osmehom.
699 je to video i naravno opet počeo da provocira: - Kako ima preslatku guzu, šta mislite kako je održava, je l' trenira nešto?
- Zašto je ne pitaš, siguran sam da jedva čeka da ti ispriča - nisam mu ostao dužan.
- Da, stvarno, Siniša, što je ne pitaš, Milanče sigurno neće, on je fin, sinoć ju je samo odvezao do kuće i vratio se nazad, je l' tako štreberu? - tovario je Mirko i dalje.
- Zakuni se da si je odvezao kući? U Petrovaradin, po onom pljusku? Ti si car, pravi nežni čovek, džentl-men, kapiraš? Jesi joj naplatio vožnju? - namignuo je Mirku, sada već prilično antipatičan. Nisam stigao da mu odgovorim, pomislio sam na sekund kako očigledno svi znaju gde Jaca živi, a ja nisam do sinoć. Utom je donela i meni burek i jogurt, dok smo sva trojica indiskretno zurili u njene kukove i grudi, respektivno. Spustila je tanjir, escajg i flašicu jogurta na sto, kad je Siniša upitao:
- Je li, Jaco, da te pitam nešto: KAKO ODRŽAVAŠ GUZU? - izgovorio je bez trunke blama, kao da je pita gde je izvlačila pramenove.
Mirko je na sekund zadržao viljušku sa četvrtinom vrućeg bureka na njoj, a onda ju je ispustio na sto i počeo da se smeje kao nenormalan. Ja sam se zacrveneo, u momentu mi je prošlo kroz glavu kako već toliko dugo doručkujemo ovde, da smo imali osećaj kao da je poznajemo iz vrtića, a sada je manijak rešio da nam pokaže kako je kurčevit. Nije mi bilo ovako neprijatno ni kad sam na svadbi kod drugara pitao kumu da li postoji veći brus od onog koji je ona tada nosila. Bili smo oboje malo pripiti, ona je malo koketirala sa mnom, ali je problem bio u tome što je muzika prestala baš tada kada sam ja to izgovarao, pa me je čulo pola sale. Polila me je vinom i izjurila napolje a ovi ludaci su se valjali pod stolom.
Jaca je samo sagnula glavu i otišla iza pulta. Nije nas više ni pogledala.
- Stvarno si stoka ponekad - rekao sam mu, sećajući se kako nije mogao da dođe kad mi je crkao akumulator. Ali me je šlepao posle toga kad mi je pukla sajla kvačila.
- Pa šta, nisam mislio ništa loše - pravdao se Siniša, a Mirku je ispadao sir iz usta dok je grcao od smeha.
- Ti si... Koji si ti kralj, čoveče, jebote, ugušiću se, hahaha, "kako je održavaš"? Miki, jesi čuo kako se to radi? Tako ćeš i ti, kume, samo sutra - citirao je omiljenu Đenkinu rečenicu iz "Maratonaca".
- Ej, 'ajde pojedite to, pa da idemo - rekao sam, predosećajući kako ovaj petak ne može dobro da se završi. Ostavio sam 50 dinara bakšiša nadajući se da će to pomoći Jaci da zaboravi ovaj ispad, ali se nismo pozdravili kao i obično, samo sam izašao napolje i seo u kola.
Sva trojica smo otišli na stajalište kod Stanice, ali nismo ništa više pričali. Kupio sam novine da pročitam šta je Noletova devojka juče obukla i da vidim da Anđelina i Bred nisu možda svratili do Spensa na kafu, u pauzi snimanja nekog filma o ratnim zločinima sa Balkana. Odlučili su da to ipak urade u Sarajevu, na žalost miliona ljudi u Srbiji. Ipak, imali smo mi drugih briga, većina domaćih estradnih pevačica je prolazila kroz neku krizu, nije im bilo lako. A nije ni nama...
Sinišu su startovali neki bekpekeri, moći će da im uzme duplo više para, na drugu tarifu, ako ne zaboravi da uključi taksimetar, što mu se desi bar dva puta dnevno. Strance ovde lako prepoznajemo, ne mislim tu samo na strance iz inostranstva, ovde ih u ovo doba nema, Exit je tek za dva i po meseca, već na ljude koji dođu iz nekog drugog grada. Na primer, oni planinari iz Surdulice što sam ih vozio do Popovice jednom. Seli u auto i rekli da ih vozim u planinarski dom, ali obavezno preko novog mosta.
- Preko kog novog mosta želite? - pitao sam ih, - Imamo ih tri, svi su izgrađeni posle bombardovanja.
- Paaaa, ovaj, ne znamo ti mi, znaš, nismo mi odavde, znaš, tako su nam rekli, znaš, od Stanice preko novog mosta, znaš? - objasnio je surduličanski alpinista. Alpinistkinja nije ništa govorila, nisam je baš dobro video jer je sve vreme držala u krilu ranac koji joj je zaklanjao lice, a meni pogled iz retrovizora.
- Znam - odgovorio sam i krenuo, razmišljajući da li da ih vozim preko drumsko-železničkog montažno-demontažnog privremeno-trajnog half-duplex brodoudaračko-samoubilačkog mosta "Boško Perošević" ali sam pomislio kako ću sigurno naleteti na kolonu šlepera kod Kvantaša, pa ću čekati da prođe ista takva kolona iz suprotnog smera, dve lokomotive i brzi voz iz Beograda koji je krenuo sinoć, tako da sam odustao od tog plana i odvezao ih najkraćim mogućim putem, preko Mosta slobode.
Нема коментара:
Постави коментар