Dnevnik jednog taksiste #2

"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.
Pročitao sam i danas ceo horoskop, čisto da vidim u kom znaku bi bilo bolje da se ponovo rodim, kada mi je na prozor pokucala prva stranka. Bakica od nekih sedamdesetak godina.
- Pošto je do Instituta u Kamenici?
- Oko 300 dinara - rekao sam, pretpostavljajući šta sledi.
- Auuu, pa otkud toliko? - pogodio sam.
- Pa tako je već tri godine, pitajte kolege ako mi ne verujete. - Ne znam koliko sam puta izgovorio tu rečenicu. Obično odu i raspituju se kod svih ostalih, dok im neko ne kaže 280 dinara, pa onda sednu kod njega. Naravno, posle izađe 360 dinara jer iskusni taksisti vrlo dobro znaju kako da uhvate crveni talas kad zatreba. Za divno čudo, bakuta je sela u auto i odmah počela svoju priču:

- Znaš mladiću, idem kod muža u bolnicu, operisao je rak na plućima - i ovo sam čuo mnogo puta. Ko god ide na Institut, sigurno ne ide da uživa u svežem vazduhu četinara na obodu Fruške Gore. Nešto vedriji su lekari i sestre koje rade gore, ali to je potpuno druga krajnost. Lekari ne govore gotovo ništa, dok sestara ima raznih. Neke čitaju, neke popravljaju šminku, kuckaju poruke, retko koja neobavezno ćaska. Vozio sam par puta dve koje bi komotno mogle da prave društvo matorom Hefneru, jedna crna, druga plava, Eboni i Ajvori, zvali smo ih između sebe.
- Bio je kao dren do pre 5 meseci, a onda je počeo da se guši noću - nastavila je baka.

Ima dosta onih koji vas tužnom pričom dovedu do osećaja izvesnog srama, prosto vam bude neprijatno da im naplatite vožnju, ali je to bila jedna od prvih lekcija koju sam savladao. Jednom prilikom sam vozio ženu koja je rekla da ide kod ćerke, takođe u kamenički Institut. Rekla je kako mala teško podnosi zračenje, nosi joj citostatike, muž nabavio iz Nemačke, radi tamo na crno dve godine. Bilo mi je malo čudno što ne ide busom, ali otkud znam, želi što pre da stigne, postideo sam se što sam i pomislio. Stigli smo do rampe u podnožju puta prema Institutu, kod raskrsnice, kad mi je iznenada rekla da stanem tu, voli da prošeta do gore, a i doktor joj je rekao da joj je to dobro za pritisak i krvnu sliku. To mi je opet bilo čudno, ali poslušao sam, rekao sam da ne treba ništa, brzo ću imati povratnu vožnju sa Instituta prema gradu. Gore je stajao Mirko, pa me je pitao kako to da dolazim bez stranke. Ispričao sam mu da sam ostavio ženu dole kod rampe, rekla je da hoće da prošeta.
- Jesi naplatio vožnju?
- Nisam, sažalio sam se, nosi ćerki lekove za terapiju.
- Aha, a muž joj radi na crno u Nemačkoj?
- Otkud znaš? I ti si je vozio?
- Nisam, kume, ali 117 jeste. Samo, on joj je naplatio, taj bi u stvari i rođenoj majci naplatio. Ne ide ta kod ćerke.
- Kako ne ide?
- Pa lepo, videćeš. Kažeš da si je ostavio dole kod rampe?
- Da.
- Znači, mora da prođe ovuda da bi došla na Institut?
- Pa da, kuda bi? Osim ako neće kroz šumu.
- Evo, sačekaj par minuta pa ćeš videti. Možeš da čekaš i do sutra, ta se ovde neće pojaviti, živi dole, preko puta Policije. Još si ti zelen, videla je da si mlad, neiskvaren. Ljudi će ti pričati svašta da te uhvate na tu humanu crtu. Moraš to ignorisati, ili bolje nosi neke gajbe, hahaha!

Sve je to škola, pomislio sam i onda se setio jednog kolege koji je radio pre par godina. Došao je valjda iz zapadne Slavonije, počeo odmah da taksira, nije znao ni gde je Banovina, a kamoli da je položio ispit o poznavanju grada. Kod Spensa je tada bio "Zastavin" salon automobila, u prizemlju, na izlazu iz "tunela" ako se ide od Radničke ulice, od Suda. Brat i ja smo jednom stajali ispred tog "Zastavinog" izloga i zagledali najnovijeg Yuga 45 koral, "trula višnja". Nikad mi nije bila jasna ta boja "trula višnja", zašto nije samo "višnja" ili "bordo", nego baš "trula višnja"? Vlada je rekao da je to zapravo truli jugo boje višnje, ali da lepše zvuči kad se kaže "trula višnja". Nije bilo daleko od istine. Početkom devedesetih su toliko očajno sklapali "Zastavine" modele, da je tatin prijatelj kupio novog juga i staklo na vratima suvozača je prosto upalo unutra posle dva dana. Kada je skinuo tapacirung, na kartonu ispod je pisalo: "kakva plata, takva i vrata."

Uglavnom, kolega je tada primio vožnju od dispečerke, bio je na stajalištu pored Spensa, a stranka kod "Zastave". Taksisti sa stajališta treba najviše minut i po da obiđe Spens i dođe do "Zastavinog" salona. Posle pet minuta dispečerka zove preko pomoćnog kanala i pita taksistu zašto ga nema, čovek je u žurbi, zvao je ponovo. Većina bi bez odlaganja zvala drugo udruženje, ali je ovaj iz nekog razloga bio dosledan.
- E'ome tu, kod zastava ovijeh, nema nikog da priđe, ja ne merem dalje od stubića, majku im...
- Kakvih zastava, kolega, kod autosalona "Zastava", na izlasku iz tunela...
- Aaaaaaaa, pa što ne ka'eš, e'ome zapet minuta - kreće lik ponovo, svi se već kidamo od smeha jer slušamo i pomoćni kanal. Kolega nonšalantno prolazi pored stranke, skreće desno u Bulevar cara Lazara i odlazi prema Limanima. Čovek sav zbunjen, gleda za svojim nesuđenim vozilom,  zove ponovo dispečerku i urla od besa što ga je ovaj ignorisao. To traje neko vreme, dispečerka ponovo koristi pomoćni kanal i pita gde se nalazi dotični kolega. Ovaj se ne javlja, tišina, kolege iz udruženja koji su na istom stajalištu razmenjuju poglede i smeju se, čekaju epilog.
Posle šest minuta javlja se kolega:
- Kolegice, e'ome na Mišel'ku, izaš'o sam iz tunela, nema ođe ni'kih zastava!
Plakao sam... Pogledao sam oko sebe, svi iz mog udruženja su plakali...
Nakon pola minuta tišine, dispečerka se javlja:
- Kolega, dođite u udruženje, završili ste za danas...

Ovakvih stvari je bilo milion, primao se u taksi ko god je hteo da radi, jedini uslov je bio da imaš vozačku dozvolu. Te kratke epizode ti pomognu da preguraš još jedan dan za volanom, ali, sa druge strane, od najorganizovanijeg i najperspektivnijeg udruženja u gradu, za kratko vreme smo postali jedno od najomraženijih. Uslovi su bili sve gori, posla sve manje jer se u gradu za godinu dana namnožilo preko 4000 taksija, a likovi poput nesrećnog kolege su značajno rušili kredibilitet udruženja i tako stvarali lošu sliku o svima nama.

Bakutu sam odvezao do parkinga na Institutu, taksimetar je pokazao 324 dinara, zbog crvenog talasa, ali sam joj rekao 300, da ne ispadne više nego što sam joj rekao na Stanici. Nisam hvatao crveni talas namerno, jedna gospođa u "laguni" sa rumskim tablicama nije baš bila spretna u vožnji širokim bulevarom, pa je "jurila 30" u levoj traci, paralelno sa zglobnom "sedmicom", skoro do Narodnog fronta.

Dnevnik jednog taksiste, 3. deo

Dnevnik jednog taksiste, 1. deo