2011-09-27

Dnevnik jednog taksiste #3


Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

- Ćao! Je l' može do Futoške? - trgnuo me je iz polusna neki tip.
- Naravno, izvolite.
Seo je na prednje sedište. Možeš mnogo toga da zaključiš po tome da li stranka koja sama ulazi u taksi seda na prednje ili zadnje sedište. Devojke (žene) po pravilu sedaju na zadnje, dok većina tipova seda na prednje. Ako sedne na zadnje, onda je ili peder ili krimos, retko kad nešto treće.

Pre neko veče sam bio na Detelinari kad sam primio poziv kod "Pilota". Bilo je 4 ujutru. Stigao sam na adresu za minut i po, sve po protokolu. Momak prati devojku, ljubi je na rastanku, to nekad ume da potraje nekoliko minuta, ovog puta nije. Ona seda na zadnje sedište, razumljivo.
- Njegoševa 5 - rekla je.
Bila je to Ana, Vladina drugarica. U stvari, devojka Vladinog dobrog druga. Ne bi bilo toliko čudno, da se Ana nije verila pre dve nedelje, za Peđu, bratovog dobrog drugara. Peđa nije stanovao na Detelinari. Štaviše, Peđa uopšte nije stanovao u Novom Sadu. I bio je ošišan na "trojku", ovaj je imao "konjski rep". Srećom, Ana nije znala da ja taksiram i nije bilo šanse da me prepozna po mrklom mraku. Sreli smo se samo jednom u gradu, u nekom društvu gde je bilo nas desetak, siguran sam da me nije zapamtila. Ja nju jesam, delimično i zbog toga što nije nimalo zaštitila svoj Facebook profil, pa sam nekoliko puta gledao njene fotke sa Tasosa gde je bila sa Peđom prošle godine. Izgledala je nestvarno, sa dugom crnom kosom, potamnela, sa belim dvodelnim kostimom koji je zaista više otkrivao nego skrivao, naglašavajući čvrste i bujne grudi. Svašta mi je tokom vožnje prolazilo kroz glavu, ali sam se uzdržao od bilo kakvih komentara. Stigli smo do Njegoševe, Ana mi je pružila novčanicu od 200 dinara jer je vrlo dobro znala koliko košta najjeftiniji taksi u gradu, ali nije sačekala kusur. Samo je rekla "Ćao" svojim zvonkim glasićem i nestala u mračnom haustoru... Možda je proslavila svoje devojačko veče. Možda je bila usamljena i pozvala svoju gimnazijsku ljubav. Možda je samo malo droljasta... Bolje da ne razmišljam o tome. Ako kažem bratu, ovaj će popizdeti; večiti borac za pravdu, kao da su ga vaspitali Zagor i Komandant Mark, a ne moj tata. "Diskrecija zagarantovana", odlučio sam da ispoštujem jedan od naših slogana, koji je više priličio nekom holandskom bordelu nego našem taksi uduženju, barem dok ne dam otkaz jednog dana, a nadam se uskoro. Uostalom, odakle mi pravo da se mešam u tuđe živote, njihova stvar. Dovoljno su zreli i pametni da znaju šta hoće, valjda...

- Je l' ima posla, brate? - pitao je "pacijent".
- Nema, "brate" - odgovorio sam mu kao iz topa, posebno alergičan na to "brate", ali sa dozom poštovanja što je ipak raspoložen za konverzaciju sa bićem nižeg reda.
- Pa da, jeb'o te, u Beogradu bi mi uzeli bar šes' cigli za ovu vožnju, a ovde je tri. Pa ko je tu lud, jeb'o te?
Hteo sam da mu odgovorim, ali jednostavno nisam znao šta, to je nemoguće sažeti u dve-tri rečenice.
- Izvini, b'ate, ali vi ste ludi što se ne bunite, ovo je teško sranje. Pa taksijem se uvek vozila fenserica, Swarowski damice, a pogle' sad: i Kurta i Murta.
Bio je pravu. Jedan deo mene je želeo da ga raspizdi u bradu, a drugi da ga pozove na piće u "Giardino".
- Tako ti je ovde, "b'ate" - iskontrolisao sam se - Taksijem se sad voze bukvalno svi, busom samo onaj ko baš nema izbora, obično pod nekim lekovima.
- Da, b'ate, kapiram te skroz - nastavio je - ne možeš ovde navući neku kintu ako ne voziš kurve i političare - rekao je poentu.

Stigli smo do Futoške za 9 minuta. Hvatao sam zeleni talas, samo da što pre izađe i nastavi tamo kuda je naumio, najbitnije mi je bilo da se nisam džabe vratio u grad.  - U redu je, matori - izleteo je brzinom svetlosti i ostavio mi 500 dinara, skoro duplo više od cifre koju je pokazivao taksimetar.

Samo što je zatvorio vrata, prišla mi je neka gospođa, vidno nakostrešena: - Je l' slobodno?
- Naravno, izvolite - rekao sam, krajnje ljubazno, ali zaista raspoloženo, nisam očekivao dve vožnje zaredom po ovakvom danu.
- Do bolnice, molim Vas - rekla je, ne znajući da mi kida utrobu vrelim bodežom, pošto je ta vožnja jedva malo skuplja od minimalne, ali, šta ćeš, "Novi Sad je jako mali grad", pomislio sam.
Krenuo sam pravo da bih skrenuo levo u prvu sledeću ulicu, ali sam se u momentu prisetio da je Novosadskog sajma već nedelju dana zatvorena zbog radova na toplovodu, pa sam okrenuo polukružno da nastavim Futoškom ulicom.
- A zašto idete tuda? - pitala je gospođa.
Više bih voleo da me je pitala da joj izvedem diferencijalnu jednačinu 3D potencijalne jame, što bih joj sa zadovoljstvom demonstrirao, ali plan dolaska iz tačke A u tačku B novosadskim ulicama jednostavno nije moguć u predizbornoj godini. Nikad ne možete sa sigurnošću predvideti kojim putem ćete najbrže stići do željene destinacije, iz prostog razloga što su gospoda iz JKP Put odlučili da iznenada "preoru" Novosadskog sajma, bez obzira što je kompletna ulica rekonstruisana pre četiri meseca.
- Gospođo, ova ulica je zatvorena, puštena je samo jedna kolovozna traka i vozili bismo se bar 10 minuta duže nego ovuda - pokušao sam da joj objasnim.
- Da, svi ste vi isti, mislite da smo mi budale. Stanite ovde, ići ću peške! - siktala je "tetka sa 'ladnom trajnom".
- Gospođo, samo izvolite, ali Vas molim da više nikad ne zovete naše udruženje. - odbrusio sam, pažljivo birajući reči, da ne opsujem nešto.
- Sram te bilo, mladiću, kako se to ponašaš. Da znaš da neću!
- Hvala Vam, puno! - otrovao sam je sarkazmom za narednih 10 dana.

Pitanje "Zašto (ne) idete ovuda?" jedno je od najponižavajućih pitanja za taksiste. Provodimo u kolima minimum 8 sati dnevno, poznajemo svaki ćošak u ovom gradu, znamo preko dispečera gde su patrole policije i koje su ulice raskopane. Znamo apsolutno svaku prečicu koja postoji i u stanju smo da brzinom četvorojezgarnog procesora proračunamo najbržu putanju do odredišta koje nam stranka saopšti pre nego što sedne u auto. I onda te namirisana gospođa pita - Zašto idete tuda? "Zato što bih želeo da ti uzmem ceo ček od penzije koju si zaradila iživljavajući se na šalteru socijalnog 40 godina, pička ti materina!" jednom ću valjda uspeti to da proturim kroz zube.

Ne mogu da poreknem, zaista ima kolega koji će vam upriličiti turističko razgledanje grada po "pristupačnoj" ceni ako provali da niste lokal-patriota, ali to su obično "divljaci" koji nemaju registrovanu firmu i koji vas posmatraju kao reš pečeno pile koje hoda. Često ni oni sami ne znaju tačno kuda treba da idu, pa kada mu kažete  - Do SNP-a, molim Vas - pita vas da ga podsetite "gde je tačno taj klub?"


3 коментара:

  1. Kad god udjem u taksi imam dilemu da li ce taksista smatrati nepristojnim i nepotrebnim ako izgovorim vise od standardnog 'dobro vece, tamo-i-tamo, molim vas, hvala-dovidjenja'.
    Nekako, imam osecaj da gnjavim ako pricam.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман07.07.2012. 15:44:00

    Pridruzujem se pitanju (Joe)? :)

    ОдговориИзбриши