Pages

3.10.11

Dnevnik jednog taksiste #4

Na taksi stajalištima važi pravilo FIFO (First In First Out); onaj koji je prvi stigao na stajalište, prvi ga i napušta, nakon prozivke dispečera. Ako narušite ovo pravilo, dobijate isključenje za taj dan i možete da uživate u šetnji Kejom ili Dunavskim parkom. Izuzetak je ako imate "živku", odnosno, kada stranka iz nekog razloga uđe baš u vaše vozilo. Ne dešava se baš često, ali za vozača nema veće sreće, otprilike kao da čekate u redu u pošti, banci ili SUP-u, pa odjednom svima ispred vas pozli i put ka šalteru se naprasno oslobodi. Sa druge strane, vaše kolege će vas prezirati uz glasne ili tihe psovke dok ostaju na stajalištu još neizvestan period vremena.

Godinama kruži adaptiran vic o momku koji je u ranim jutarnjim satima imao samo 200 dinara kod sebe, a morao je hitno da ode sa Stanice do Petrovaradina. Pitao je nekog taksistu koliko otprilike košta ta vožnja, pa kad je čuo oko 250 (obično se uvek navede 20-30% manja cifra da se stranka "navuče") seo je bez pogovora i pružio vozaču svojih 200 dinara, da ga vozi u tom pravcu dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Ovo se desilo pre samog mosta i taksista je "mrtav 'ladan" stao i sačekao da ovaj izađe. Dečko je izašao kada je shvatio da se ovaj neće sažaliti, navukao je duks preko glave i potrčao preko mosta po najvećem pljusku te jeseni.
Posle nekoliko dana, isti momak je ponovo bio na stanici, ovog puta sa nešto više para, pa kad je ugledao istog taksistu na stajalištu odlučio je da se osveti. Krenuo je od početka reda i namerno sa malo feminiziranim glasom pitao prvog taksistu, malo starijeg čikicu, koliko košta vožnja do kafića u centru grada, koji je inače omiljeno mesto LGBT populacije. Kad god neki momak saopšti ovu adresu, taksista uglavnom sa gađenjem pogleda u retrovizor, jer, pogađate, ovi nikad ne sednu napred, ako su sami. Nije ni sada bio izuzetak, taksista ga je odmerio perifernim vidom i dao svoju ponudu od oko 300 dinara.
- OK, daću ti 500 i još 500 ako sedneš sa mnom u kafić da sačekam jednog kolegu.
- More, marš, pederčino! - prosiktao je homofobični taksista.
Posle ove reakcije, mladić je ponovio istu foru sa još trojicom, četvoricom kolega, preskačući namerno po jedno ili dva vozila između njih, da bi konačno stigao do onog koji ga je izbacio na mostu.
- Dobro veče, - rekao je sada malo grubljim glasom. - Koliko košta vožnja do pozorišta?
- 250 - odgovorio je taksista.
- Daću Vam 400 ako me odvezete i usput mahnete svojim kolegama ovde na stajalištu.
- Pa dobro, mahnuću im, 'ajde ulazi - bio je zadovoljan taksista dok je mahao kolegama, ne sluteći da će postati predmet sprdnje najmanje do svoje penzije.

Na satu je prošlo pola 12, pa sam rešio da odem do Filozofskog, možda se onim devojčicama završe predavanja malo ranije, pa da ih odvezem do stanice, ako neko ne čeka pre mene. Srećom, bio sam jedini iz našeg udruženja na parkingu kod filozofskog. Jednom sam bio sa Sinišom u njihovoj kantini. Logično, odnos devojaka i tipova je bio 98:2 gde smo onih 2 bili Siniša i ja. Seli smo za jedan sto, možda bismo i prošli kao studenti književnosti da nismo naručili pecivo sa viršlom i po dve čaše jogurta. Tetka za pultom nam se obradovala kao da smo joj uručili dobitni Bingo listić, ali smo brzo shvatili da smo jedini koji nešto žvaću. Sve devojke su pile neki "nes" ili "espreso", jedino smo nas dvojica žderali lisnato testo sa jogurtom. Bili smo negde na polovini porcije kada je jedna od filoloških nimfi malo glasnije rekla svojoj drugarici:
- Znaš, mi smo svi inhibirani zbog tih formalizama!
Siniša i ja smo se pogledali, ostavili naše pecivo i pola čaše jogurta i napustili prostorije fakulteta, zauvek!

Razmišljao sam o Sinišinom ispadu od jutros, opet mi je bilo neprijatno. Krenuo sam da pišem Jaci poruku, ali je dispečerka prozvala Filozofski. Naravno, bio sam jedini i još na samoj adresi, primio sam vožnju. Posle tri i po minuta su se pojavile dve crnke, kao i obično. Visoka je izgledala sasvim pristojno, bez napadne šminke, visokih potpetica, golih leđa i sličnih stereotipa kojima su kolege često karakterisali cice koje ovde studiraju, a tu su bile pravnice, jezičarke, književnice, psihologičarke, sociologičarke i filozofičarke. Prava košnica, sa medom. Energetski omotač od feromona.

Niža crnka je imala ranac preko levog ramena. Zbog nižeg rasta, srebrnog nakita na skoro svim prstima i upadljive crne šminke, dao sam joj nadimak Gotičarka. Izašao sam iz auta kao skupo plaćeni uniformisani šofer iz holivudskih filmova da im preuzmem stvari i spakujem ih u gepek, a zapravo sam bio u farmerkama i uflekanoj izbledeloj košulji. Visoka se nasmejala i pozdravila me, valjda je i ona mene već prepoznala, a niža me je skenirala svojim crnim očima. Zakleo bih se da sam joj na trenutak u zenicama video obrnuti pentagram, ali sam to pripisao blagom umoru i vrućini. Da me ne shvatite pogrešno, nemam ništa protiv takvih "darkerki", bolje da voli Zvezde Grajnda nego zvezde Granda, ali su nekako mnogo mračne. Folkerke su bar vesele i spontane, do ovih ne možeš dopreti ni rentgenskim zracima. Da stvar bude interesantnija, stvarno je bila lepa, sasvim sigurno lepša nego sada sa svom tom antracit šminkom. Nešto se tu nije uklapalo.

Smestile su se u kola, ali je ovog puta visoka sela na prednje sedište, što nije nikad ranije činila. Ovo je bio treći ili četvrti put da ih vozim, uvek su sedele zajedno pozadi, nešto su ćućorile, valjda se dogovarale šta će obući za izlazak u Somboru, ali ovog puta je bilo drugačije.
Seo sam i ja, pitao ih da li idemo na Stanicu, na šta je visoka odgovorila:
- Pa da, osim ako nećeš da nas voziš do kuće?
Hteo sam da pitam da li je mislila do moje ili njene, ali sam zadržao tu opasku za sebe, pa sam se nadovezao:
- Do Sombora?
- Aha, otkud znaš? - pravila se kao da me prvi put vidi, a zapamtio sam da je odatle još prvi put kad sam je vozio. Tada je bila sama, ali je svaki naredni put bila sa ovom spodobom.
- Pa znam, rekla si mi prošli put - slagao sam.
- Ti baš imaš dobro pamćenje - nasmejala se.
- Pa, baš i nemam - nisam slagao. - Ne bi vam se isplatilo da vas vozim skroz do Sombora.
- Nisam baš sigurna - rekla je zagonetno, uživajući u bezazlenom flertu sa lokalnim taksistom, dok sam se ja krčkao na tihoj vatri i razmišljao da li me samo provocira ili joj se pomalo i sviđam. Pomislio sam da joj tražim broj telefona, ali mi je to nekako izgledalo kretenski pa sam odustao. Možda da je bila sama...

- Hoćeš da pustiš "Paramore" kao prošli put? - prekinula je iznenada Gotičarka ovaj čudan tok mojih misli.
"Vidi, vidi, pa TO govori", pomislio sam. Pustio bih joj "Paramore" na "repeat" kada bih znao na kom je disku i u kom folderu, pošto sam te nove MTV hitove tako nasumično nabacao na neki "no-name" disk. Baš se potrefilo da je čula prošli put kad su se vozile. Prija mi kada putnici obrate pažnju na muziku koju puštam. Ujutru pretežno slušam radio, zbog vesti i servisinih informacija, ali posle 10 sâm biram šta ću slušati.

- Vrlo rado, ali ne znam na kom je disku - odgovorio sam, potpuno iskreno. Možda zvuči neverovatno, ali imao sam dvadesetak mp3 diskova sa po 150, 200 pesama. Bilo je tu svega, od metala do ambijentalne muzike, neke tehno i pop stvari, ex YU rock, pa čak i nešto bluza, u zavisnosti u kakvom sam raspoloženju. Puštao sam svakog dana drugi disk i tako ih rotirao, da izbegnem monotoniju. U principu sam slušao disk i po svakog dana. Povremeno sam snimao nove diskove i to novije hitove koji su mi se svideli, tako da su mi često komentarisali kako mi je dobar izbor muzike u kolima. To je obavezno značilo i da ne treba da im vratim kusur.

Da joj izađem u susret, izvadio sam disk koji je bio u plejeru, i stavio drugi, za koji sam mislio da je "pravi".
Pogodio sam, ali pošto definitivno nisam znao ni ime pesme, ni folder u kojem je, uključio sam "shuffle" da bi uređaj nasumično odabrao redosled pesama. Ukoliko bude imala sreće, čuće pesmu svog života koju će verovatno zaboraviti čim diplomira.

Dok sam pritiskao dugmiće, njena drugarica je pomno posmatrala šta radim.
- Imaš jako lepe ruke - rekla je, potpuno opušteno.
- Je l'? Hvala ti - trudio sam se da odgovorim što je moguće opuštenije, ali i dalje nisam bio siguran da li me zavitlava. Šta uopšte znači kad ti neka nepoznata devojka kaže da imaš lepe ruke? "Da li bi hteo da me izmasiraš?" prvo je što mi je palo na pamet, posledica preteranog druženja sa "zagorelim" kolegama. Setio sam se i Mirkove priče od prošle srede kako je negde čitao da su američki (a koji bi drugi) naučnici konačno došli do vrlo pouzdane proporcije između veličine šake odraslog čoveka i dužine njegovog penisa, ali se nisam nešto trudio da to zapamtim. Možda je i ona to čitala, pa je na brzinu izračunala... Uh, majku mu, CRVENO! Pritisnuo sam papučicu kočnice do patosa i svi smo po inerciji nastavili prema vetrobranskom staklu. Nas dvoje smo bili vezani, ali je Gotičarka raspizdila nos u sedište svoje drugarice, i bolno jauknula. Pogledao sam, curila joj je krv iz nosa. Pružio sam joj maramicu.
- Izvini, malo sam se zamislio. Jesi dobro?
- Ba dobro sab, sabo sab balo udarila dos - odgovorila je zabacujući glavu unazad.
- Sigurno? Hoćeš da svratimo do hitne?
- M-mm - odmahnula je glavom.
- Jesi ti dobro? - pitao sam visoku crnku.
- Ma jesam, opušteno, gde si se zaleteo? - i dalje se smeškala, samo sam sada bio ubeđen da misli da sam blago retardiran.
Upalilo se žuto, pa sam krenuo, moram se usredsrediti na vožnju, a ne na nju. Bacio sam pogled u retrovizor, Gotičarka je i dalje držala glavu zabačenu prema nazad.
- Mislim da bi trebalo da držiš glavu nadole, bradom prema grudima - setio sam se priručnika iz prve pomoći. Poslušala me je, spustila je glavu, pomerila se za svaki slučaj na sredinu zadnjeg sedišta, odmakla maramicu i pogledala crvenu mrlju na njoj, a onda je okrenula i vratila čistu stranu maramice ponovo na nos.
Na poslednjem semaforu pre Stanice je bilo opet crveno, ali sam na vreme prikočio i lagano se zaustavio.
Visoka je okrenula glavu i gledala kroz prozor. Stigli smo, izvadio sam torbu i ranac iz gepeka, otvorio zadnja vrata, hteo sam i prednja ali je visoka već izašla, pa sam pomogao nižoj da izađe.
- Koliko smo dužni? - pitala je visoka, iako je pre toga videla na taksimetru tačan iznos.
- Ništa, ovo ja častim, moram nekako da se iskupim - rekao sam, a duša me je bolela što za pola dana nisam imao ni za litru goriva.
- Ma sve je u redu - rekla je Gotičarka - Samo sam malo nagnječila nos, više ne krvari.
- Kako se zoveš? - pitala me je visoka - Daj nam neki broj da te opet pozovemo, uvek nam treba jeftin prevoz - nisam više mislio da me provocira, baš je delovala prirodno i spontano.
- Milan, Miki me zovu uglavnom. Evo vam kartice za popust na vožnju sa našim udruženjem, a iza imate moj broj, ako vam zatreba - izdeklamovao sam kao da sam zaključio milionski tender.
- Pa, hvala ti, Miki. Ja sam Tanja, a ovo je Maya, sa "ipsilon".
"Bolje nego Gotičarka, u svakom slučaju", pomislih. Pošto imam veliki problem sa pamćenjem imena ljudi sa kojima se upoznajem, bolje reći, odmah im zaboravim ime, psiholozi kažu da je najbolji način da ga zapamtiš ako prilikom rukovanja sa nekom osobom odmah ponoviš njeno ime, nakon što ti ga ta osoba saopšti.
- Drago mi je Tanja i Mayo, sa "ipsilon" - nasmejao sam se i ja konačno.
- Zvaćemo te sigurno, možda već u ponedeljak - dobio sam još jedan osmeh za rastanak i jedan emo-pogled ispod Mayinih šiški, pre nego što su nestale u gužvi na peronima.

Ne znam da li da idem kući da odspavam, priželjkujući da popodne padne kiša pa da izađem još malo da radim večeras, ili da se nadam da ću napokon imati neku normalnu, po mogućstvu malo dužu vožnju. Odlučio sam se za ovo drugo i krenuo ponovo na stajalište sa kog sam jutros krenuo ka Institutu. Uskoro će početi i termin za posete bolesnicima u Kamenici, pa možda mi i upadne neko ko je došao sa strane.

Dnevnik jednog taksiste, 3. deo

3 comments:

  1. I kad će više taj peti deo? :D

    ReplyDelete
  2. Hvala na pitanju Amelie, ali neće pre vikenda, sasvim izvesno. Osim kontinuiteta, hronično mi fali "malo" vremena i nova, udobnija stolica :)

    ReplyDelete
  3. Znam da je nemoguće, ali totalno bih čitala ovo na dnevnoj bazi :))) Jedva čekam nastavak! :D

    ReplyDelete