2011-12-05

Kad sunce opet zađe

U trenutku kada je počinjao prvi koncert Hladnog piva u Hali sportova, ja sam osamdesetak kilometara severnije uspavljivao Mašu uz pesmu Kad sunce opet zađe Starih pizda iz Pule. Nakon što se rodila, plakala je prvih nekoliko nedelja noću. Pročitao sam na nekom forumu da je jedan tata pevao tu pesmu svom sinu kada ovaj nije hteo da spava, pa sam i ja rešio da  probam. Za divno čudo, uspevalo je. Ne pamtim kada sam joj poslednji put svirao pred spavanje, pošto je skoro uvek mama uspavljuje. Pevao sam "i zvezde nek ti kažu da još uvijek volim te ja..." kada je počela da plače.



- Mašo, šta ti je, zašto plačeš?
- Šmrc... Nemoj više, šmrc, da sviraš tu pesmu...
- Pa dobro, lepi, neću više, obećavam, a je l' tako gadno pevam? - pokušao sam da je nasmejem, kad sam video da ju je pesma stvarno potresla.
- Ne... šmrc, samo mi je jako tužna...
- Pa jeste, tužna je malo, a šta ti je tu toliko tužno?
- Pa to što te ja čekam, šmrc, a ti nikad nećeš doći...

Kad mi tad srce nije puklo... Nisam ni primetio kako je brzo porasla, koliko je emotivna i krhka i kako upija svet oko sebe. Pitam se zašto bar malo grubosti nije nasledila od mene, bilo bi joj lakše u životu... Poljubio sam je i rekao da neću više nikad to da joj sviram, pa sam morao brzo da smislim nešto veselije. Razbole se lisica se nikako nije uklapala u repertoar pesama pred spavanje, pa sam otpevao Na svetu postoji jedno carstvo od Branka Kockice. Zaspala je pre nego što sam otpevao svoj aranžman "Tamo Maša radi ono šta hoće, tamo raste slatko voće". Utom je i BRranka došla s posla...

Ne mogu rečima dočarati koliko volim koncerte i žive svirke, to možda razumeju samo oni koji me malo bolje poznaju. Čak ni "rođena" supruga ne razume taj životinjski poriv koji dobijem kada čujem da neki od mojih omiljenih bendova svira u gradu ili okolini. Ne umem da objasnim odakle mi tolika strast za koncertima, gužvom, guranjem, gaženjem, prolivenim pivom, pocepanim majicama i drugim kontraindikacijama ovakvih masovnih događaja, tako odbojnih "normalnim" ljudima.

Jedan od razloga je sasvim sigurno taj što imam jako mnogo prijatelja i poznanika koji se aktivno bave muzikom, pa volim da ih vidim i čujem uživo kad god mogu, pošto se u ovim, da kažem zrelim godinama, sve ređe viđamo. Među njima i moja dva venčana kuma. Da, imao sam dva kuma na venčanju, a i BRanka je imala dve kume. Par kumova kod matičara i par u crkvi. Nismo imali puno svatova, ali smo zato imali pregršt kumova. Nek ide život...

Drugi razlog je što, iako nikada nisam imao bend, neizmerno volim da sviram gitaru i pevam, što činim pretežno kada nikog nema kod kuće, na radost moje porodice, a na žalost mojih najbližih komšija, jer je zvučna izolacija u zgradi takva da komšiju ispod nas svake noći čujem kako hrče, dok onog pored čujem kako iskijava neke gremline, pošto zdrav čovek ne može da kija sedam puta uzastopce i pritom urla kao Uruk-hai u samrtnom ropcu. Gitara je bez sumnje moja najveća strast, jer ništa ne može da mi napuni baterije kao pola sata sviranja. Ranije sam svirao mnogo više, danas samo kad "moram", a to postaje sve češće, što ima i dobre i loše strane. Loše - zato što mi sve češće treba to punjenje baterija, a dobre - što imam neki ventil da se izduvam posle ubitačnog tempa života.

Kada čovek poput mene dođe u pomenute zrele godine, gde porodične i poslovne obaveze zauzimaju 120% raspoloživog vremena, onda tu baš i nema mesta za svirke i "lude provode" po klubovima. Tako sam se, po ko zna koji put razočarao, kada sam shvatio da 2. decembra 2011. u Hali sportova na Novom Beogradu neću moći da gledam i slušam jedan od omiljenih bendova, zbog toga što BRanka tada radi drugu smenu, a ćerka nam je još uvek suviše mala da bih je ostavio samu kod kuće ili izlagao tolikim decibelima. Tazbina mi živi na više od 100 km udaljenosti, pa nije baš najsrećnije rešenje za privremeno čuvanje dece, pogotovo za tako banalan razlog kao što je tatin odlazak na "Ono Zlo", koji god koncert da je u pitanju.

Ipak, pomirio sam se s tim da ih neću videti ove godine, iako mi jako fali da ih čujem u nekoj boljoj dvorani. Pre dve godine sam ih slušao u Hali novosadskog sajma, gde mislim da nikad pre toga nisu bile održavane svirke. Zvuk je bio gori nego u Hali 1 beogradskog sajma, gde sam prvi put gledao "aero-mede" kako ih moja ćerka zove. Žao mi je što nisam mogao da ih gledam 2009. kada sam bio na letovanju u Lovranu pored Opatije, kada su imali koncert u Rijeci, tačnije na Krku. Nisam imao baš nikakvu varijantu za prevoz. BRankin tetak Marić mi je rekao kako u hladnjaku mogu birati "Žuju" ili "Karlovačko" i da nema potrebe putovati čak na Krk zbog hladnog piva. Gledao sam ih i 2002. na Exit festivalu, kada je zvuk sigurno bio mnogo bolji, ali mi taj koncert nekako nije baš ostao u sećanju, mislim na čitav festival uopšte, valjda zbog previše maligana koje sam na njemu uneo u sebe. Kada sam čuo da će zbog velikog interesovanja praviti i drugi koncert u subotu, šareni leptirići u stomaku su počeli da prave šutku i pevaju Rigoleto, ali ne onaj Verdijev za koji ste čuli u školi na času muzičkog obrazovanja.

Na dan prvog koncerta išli su svi drugari i kolege koje znam. Nije mi bilo bitno ni ako odem "solo", na takvim događajima uvek naletim na nekog poznatog. Svi smo sličnih interesovanja, odrasli smo na muzici istih bendova, svi smo pili pivo ispred dragstora ili u parku, "svi pelcovani u istom danu". Saznao sam da i moj drugar Sale, koji dan posle koncerta odlazi da radi u London, takođe ide na koncert, ali će najverovatnije popuniti broj osoba iz saobraćajne dozvole njegovog drugara, pa ćemo se videti na licu mesta.

U subotu ujutru me je probudio Slaviša, moj verni uhoda sa Fejsbuka, kojeg nisam video otkako se pre više od dve godine preselio iz pokrajinske u republičku prestonicu i kojem nije promaklo da ću "atendovati" drugi koncert zagrebačkih pankera. Nije prvi put da me neko od poznanika zove i pita da li imam mesta u kolima za svirku na koju sam svojim časnim klikom svečano obećao da ću ići. Zato valjda i služe te društvene mreže, barem ja njih tako doživljavam. Ako ovo čita i neki obijač stanova, samo da napomenem da u zgradi imamo video nadzor, a u stanu rotvajlera kojem ne dajemo hranu na dan kada negde putujemo.

Slaviša je je upravo postao moj najbolji prijatelj, jer se ispostavilo da stanuje u zgradi pored Hale sportova. Iako je tog dana bilo izrazito toplo za početak decembra, često je problem kada idete negde na svirku gde ostaviti višak garderobe i stvari koji vam u toj atmosferi samo smetaju, pa je drugar koji živi u blizini važniji i od venčanog kuma. Krenuo sam oko 18:45 iz Novog Sada, starim putem preko Inđije, koji je nedavno renoviran. Pustio sam disk na kojem je bila Knjiga žalbe i skoro sve pesme sa Šamara jer nisu baš mogla stati oba albuma na jedan disk. Fabrički plejer u kolima ne čita mp3 diskove, a zaboravio sam USB fleš za FM modulator koji koristim za duža putovanja. Ako ovo čita neki obijač automobila, samo da napomenem da u kolima imam onaj iritirajući višemelodijski alarm i ženku rotvajlera koja ne podnosi kada je odvojena od mužjaka.

Stari put jeste presvučen novim slojem asfalta i odličan je, ali tek od južne strane Fruške Gore. Nije mi jasno zbog čega nisu mogli da presvuku i preostala 3 kilometra tog uništenog puta, ako su već uradili ostalih 11. Nije mi, doduše, jasno mnogo toga kada su u pitanju građevinski radovi u našoj zemlji, ali to je posebna tema kojom ne bih da se bavim ovde i sada. Stigao sam sat vremena pre koncerta, bez žurbe, taman da se malo ispričamo. Pošto me je čekala i vožnja nazad, čvrsto sam obećao sebi da neću popiti više od jednog piva, a otresli smo po jedno čim sam parkirao. Šta je tu je, barem sam siguran da ću ovaj koncert pamtiti dok sam živ.

Dok smo stajali pored hale, elaborirali smo akustiku betonskih konstrukcija i razmatrali da li da se smestimo na tribine, pa da kao ona dva namćora iz Mapetovaca pratimo koncert, ili da ga pratimo iz partera, gde se odigrava sve ono što sam pomenuo. Pre toga sam bio samo jednom u Hali sportova, 1997. godine kada sam gledao Biohazard. Iako sam tada već tri godine živeo u Novom Sadu, na koncert sam išao sa starom ekipom iz Rume, gde je hard-core scena bila u punom jeku, ponajviše zahvaljujući drugarima iz Lake gimnastike, kasnije Gymnastics koji su, kao nesvakidašnji trio u potpuno nekonvencionalnoj formaciji - bubanj, bas i glas, tada tutnjali alternativnom domaćom scenom. Taj koncert je za mene bio otkrovenje, adrenalin kakav nisam pre toga nikad osetio, vrlo moguće i glavni razlog zbog kojeg sam zavoleo žestoke koncerte, kad štekću gitare i odzvanjaju činele.



Slaviša je pričao o tome kako je kupio Azrine Filigranske pločnike i kako je od Đure čuo da ploče treba premazati lepkom za drvo, posle kojeg se, kad se osuši i skine, uklanjaju sve nečistoće i ispravljaju krčanja, šuštanja i preskakanja, a ja sam njegov monolog iskoristio da pošaljem poruku BRanki da sam bezbedno stigao i kolegi e-Miletu koji je veliki ljubitelj Hladnog piva i hladnog piva, da ga pitam kako je bilo juče i da li je bio dobar zvuk. Onda smo načeli čips koji sam kupio umesto neke normalne hrane, ne bih li stvorio rezerve rezervi ugljenih hidrata, neophodnih za naporan koncert, kada je naišao neki Slavišin kolega sa devojkom. Kao debil sam izbegavao da se rukujem, pošto je ova serija čipsa bila izrazito masna, ni da su ga pravilii od svinjske kožure. To je ipak, čini mi se, bilo bolje rešenje nego da sam im ostavio po tridesetak grama masti na dlanovima. Ovako me možda i neće zapamtiti. Čim su se oni udaljili, naišle su Maya i Jelena, sa pivom koje je glavni konkurent onog koje sponzoriše koncert, pa smo im rekli da ne smeju da ga piju blizu hale. Za divno čudo, nisu produžile dalje, već su ostale da čuju "još koju pametnu" od nas. Njih dve su takođe živele ranije u Rumi, a sada žive i rade u Beogradu. Rumljani imaju tu sjajnu osobinu da im je smešno sve ono što drugima nije, tako da je Slaviša za trenutak imao malih problema da se prilagodi, ali mu nije dugo trebalo, s obzirom na to da je on zapravo iz Šapca, iako to vrlo vešto krije.

Stigla je poruka od e-Mileta da je koncert bio odličan, ali da je sedeo na tribinama, pa ne može baš da bude objektivan kada je zvuk u pitanju. Kad si sa dobrom ekipom, dobro će ti zvučati i Tribjut tu Milić Vukašinović, a ne Ingemark Stenmark iz Gajnica sa svojom klapom. Zaključili smo da je najbolje da ipak siđemo na parter i iskusno zauzmemo mesto ispred miksete, jer je tu, prirodno, najbolji mogući zvuk. Od BRanke nisam dobio povratnu poruku.

Na ulazu u halu, tek nakon što me je redar pretresao, sreo sam Vladu Lukića, još jednog Rumljanina kojeg je posao doveo u Beograd. Stanovali smo u istoj zgradi, na istoj vertikali, gde je od 5 stanova čak u 4 stanovao po jedan Vladimir. Sreli smo se i pre 4 godine na pomenutom "Iron Maiden" koncertu na Sajmu. Oženio se i, kako to stariji Sremci kažu, "popravio" za još par kilograma od momenta kad sam ga poslednji put video.

Iz hale je već dopiralo prašenje Čoveka bez sluha koji su bili "na visini zadatka". Sigurno je velika čast biti predgrupa Hladnom pivu, baš kao što je i njima svojevremeno bila, kad su svirali kao predgrupa Idijotima. Baš mi je drago što sam i njih čuo uživo, a nakon ovog kratkog izvođenja, sigurno ću ih gledati na nekoj od budućih svirki. Mikija pamtim od dana kada sam pratio Gimnastiku na svirku u Smederevskoj Palanci kada su bili gosti tada malo poznate grupe Six Pack. Svirka je bila u fiskulturnoj sali osnovne škole, a binu su konstruisali od školskih stolova, ispod koša. Sećam se da smo igrali basket pre svirke, na drugom košu, kada je jedan lokalni mangup hteo sa tih stolova da zakuca loptu u koš iznad bine, ali je u odraznom koraku propao kroz trulu dasku stola. Srećom, nije se povredio, ali smo ga propisno zavitlavali ostatak večeri. Ne znam da li su koševi bili niži od pravih, ili su dve godine treninga ipak urodile nekim plodom, uspeo sam tada bez problema da zakucam u duksu, farmerkama i cipelama. Sa druge strane, imao sam i 25 kilograma manje nego danas, kad jedva uspevam da pipnem mrežicu, a čini mi se da je i Mickey od tada uložio u sebe isto toliko. Izgleda da je višak kilograma neke osobe dvostruko veći od broja godina koje su prošle od poslednjeg susreta.



Posle ČBS upalila su se svetla u hali i onda sam pogledom pokušavao da nađem Saleta, pošto još nije bila gužva dole. Poslao sam mu poruku da smo locirani ispred miks-pulta, blago udesno, bliže stepenicama. Samo što sam mu poslao poruku naleteo sam na Bjutija kojeg sam do tada poznavao samo u virtuelnom svetu, prvo na Srbovanju, a zatim i na Fejsovanju. Po sopstvenoj tvrdnji i on je imao višak kilograma od momenta kada smo se virtuelno upoznali, ali je uspešno stes'o guzicu.

Već vidim da će mi biti jako teško da ispratim ceo koncert bez još barem dva piva, koliko je dobra atmosfera, ali ovde nema mesta zajebanciji, treba se vratiti nazad, nakon tri sata stajanja i skakanja. Alkohol mi u tome neće pomoći. Slaviša i ja smo primetili na plafonu hale mrežu punu žutih balona sa jelenovom glavom i počeli da nagađemo na kojoj pesmi će ih pustiti da padnu na publiku. Neko je rekao da su na prvom koncertu pustili balone na samom početku svirke, ali to mi nije imalo mnogo smisla. Da sam neki marketing stručnjak, pustio bih balone na samom kraju, da ih ljudi iznesu iz hale u što većem broju, to je dobra reklama. Ali nisam marketing stručnjak, pa verovatno ne razmišljam na pravi način. Slaviša je otišao po još jedno pivo, a ja sam ostao karakter, pa sam ga mrzeo zbog toga.

Stvorila se već prilična gužva na parteru, a napunile su se i tribine, doduše, na prvom nivou, gore je bilo još dosta slobodnih mesta. Maji i Jeleni sam rekao da stanu ispred nas ako masa okolo počne intenzivno da skače i da se šutira, njih neće previše gurati. One su se nasmejale misleći da se šalim, pa sam se i ja nasmejao, a plakao bih. Bolje uspela šala, nego da ispadnem budala, pomislio sam.

Svetla su se ugasila, nastao je mrkli mrak, počelo je...
Prvo se pojavio Deda za klavijaturama, a onda je pala zavesa i ušli smo u Svijet Glamura. Odlična scenografija sa velikim LED ekranom i Mile u kostimu Napoleona oduševili su masu "na prvu". Sjajna uvertira i poruka koja opominje:
Ko kome gura u svijetu glamura, 
Koliko košta nova frizura?
Glavna preokupacija malih građana u vremenu kada nam mediji serviraju gomilu besmislenih i nepotrebnih informacija dok se ljudi bore za goli život.

FOTO: LongPlay

Posle toga je usledilo još nekoliko pesama sa aktuelnog albuma, koje su mi zvučale toliko poznato, kao da ih slušam godinama, iako mi se album iskreno i nije baš dopao. Izgleda mi kao da su tekstovi nekako u prvom planu, ispred muzike, a takvi albumi zahtevaju dodatni angažman da bi postale prijemčive armiji vernih fanova. Ipak, to je čisto subjektivni utisak koji će se vremenom sigurno popraviti. Zaista ne znam pozadinu nastanka ovog albuma, ali mi se Knjiga žalbe dopala odmah čim sam je čuo. Posle sam saznao da su otišli u Liku i bukvalno se izolovali od sveta dok nisu završili album. To jednostavno nije moglo ispasti loše. Meni lično je Šamar omiljeni album, ali i na onim pre njih ima sjajnih momenata.

Uopšte se ne sećam redosleda pesama koje su svirali u subotu, ali znam da su u skoro dva i po sata izređali oko 35 pesama, među kojima i mnogo onih "matorih": Pjevajte nešto ljubavno, Princeza, Trening za umiranje, Šank, Nema višeDebeli, Bačkizagre stuhpa šeja i Bubašvabe. Izostala je meni posebno simpatična Frizerska ali sam nju čuo pre dve godine u Novom Sadu, kada mi je malo falilo da nokautiram kretena ispred mene, koji je na stihove "ne bi sada na pozdrav dizao ruku" upravo dizao ruku na opisan način. Verujem da bi i sada bilo takvih, a na to sam posebno alergičan i možda je i bolje što je nisam čuo.

Pošto od balona nema ništa, neko je naduvao prezervativ i bacio ga uvis, što je većina oduševljeno prihvatila. Došao je i do mene, pa sam ga odgurnuo par redova dalje, a onda ga je neka devojka spustila dole. Pomislio sam kako nekim ljudima leteći kondomi baš idu na k**ac, a eto, uhvatila ga je devojka. Ubrzo je ponovo počeo da skakuće iznad naših glava. U hali je postajalo sve toplije, pa sam počeo da osećam žeđ. Uzeo sam gutljaj piva od Maje.
Jednim osmjehom, ti puniš me

I daješ snagu mi da ustanem ujutro

Kada je vani mračan dan...



Kad je počela Jednim osmjehom osetio sam potrebu da pošaljem BRanki još jednu poruku. Znao sam da joj nije svejedno što sam je ostavio samu kod kuće jedinog dana u nedelji koji smo mogli provesti zajedno.
Moramo se maknuti ili ćemo usahnuti. 
A ti me uspravljaš onako k'o što znaš,
Samo ti.
Send - Recently used - BRanka - OK

Onda je prošlo još nekoliko pesama, nemam pojma kojih. Znam samo da su odsvirali i Šamar, a baloni su još uvek bili u mreži. Nedugo zatim su upalili svetla da bi se slikali sa publikom za uspomenu, pa su odsvirali Fotoaparat sa poslednjeg albuma. Tada me je Slaviša pozvao i pokazao na devojku pored njega koja mi je mahala. Od pojačanog svetla, umora i bez naočara koje sam ostavio u kolima, nisam odmah prepoznao Milicu. "Konačno neko poznat a da nije iz Rume", pomislio sam, a onda sam se setio da veza ipak postoji, pošto je ona Stevina sestra od tetke. Jeb'o mamu, ni manjeg mesta, ni veće povezanosti među ljudima...

Milica mi je ostavila čašu piva i izgubila se negde u pohodu na prve redove, mi iz pozadine smo bili izgleda previše statični. Par puta sam odgurao neke malo razuzdanije tipove koji su se približavali na pola lakta dužine, ali nije bila velika gužva, pa je bilo dovoljno prostora za sve. Da sam 10 godina mlađi sigurno bih išao napred, ovako sam već dobio upalu vratnih mišića i kičma me je sve slabije podnosila, da bih se još upuštao u koštac sa mladim pankerima. Sledeći put definitivno idem na tribine, gde god bio. Prošle su dve pesme, više nije bilo smisla čuvati pivo, pa smo ga Slaviša i ja dokrajčili. Ako se vrati, kupiću joj novo.

 FOTO: LongPlay

Nešto pre ponoći završen je i regularni deo koncerta, pa smo tražili bis. Bilo je jasno da će ga biti svakako, ali smo se potrudili da ih zaista i pozovemo kako dolikuje, stvarno su prašili iz sve snage. Mile je izašao sam sa akustarom pa smo znali da sledi Roštilj i suština života sažeta u samo jednoj strofi:
Divlje izlaske u grad zamijenio je sad

Lagani dvokorak uz puni želudac
.
A sada zreli i debeli iscrpljenoj ženi

U prolazu dijelimo poljubac
.
Pogledao sam telefon i video dve poruke. Prva je od Saleta: "Jbg, tražio sam te. Mi smo 10m ispred levog zvučnika". Znao sam. Na suprotnom smo kraju hale. Valjda ćemo se videti posle koncerta. Druga je bila od BRanke: "Yo man" što ne znam da li je bio odgovor na poruku da sam stigao u Beograd, ili na stihove iz Jednim osmjehom, ali je bio znak da je sve OK i da zna sve što i ja znam.

Posle toga su odsvirali još Supermena, Politiku i Planetu, da bi ponovo sišli sa bine. Kako su baloni i dalje prkosili iznad naših glava, ostalo je dovoljno snage i raspoloženja da ih pozovemo na drugi bis. Morali su odsvirati Nije sve tako sivo i Slaviša i ja smo se složili da je to verovatno pesma za kraj, kada se spominje pivo i kada će pasti baloni.

Ako se ne varam, odsvirali su Samo za taj osjećaj i Ne volim te, kada su počeli prvi taktovi od Nije sve tako sivo:
Zbog nje su dečki pišali sjedećki

Sad, jebi ga, šta ćeš, sjediš i plačeš

Treba ti par promila, muška idila

I barem tona testosterona!
Slaviša snima kamerom sa mobilnog telefona, mreža počinje da se cepa i baloni padaju...

Oduševljena publika kao po komandi buši sve balone i pre nego što padnu na zemlju. Marketing menadžer verovatno nije bio oduševljen. Nisam hteo da podležem toj psihologiji mase, pa sam uhvatio jedan u nameri da ga odnesem Maši. Preostalo je možda još nekih dvadesetak balona do kraja poslednje pesme na koncertu, a neki su me gledali kao zveri čiji je plen bio u mojim rukama. Namestio sam svoju agresivnu grimasu i dao do znanja da se neću bez borbe odreći dragocenog trofeja.

A onda je doprlo sa razglasa:
Kad sunce opet zađe
i ptičice zašute sve
ja ipak ću te čekat dragi
do kasno u noć.
Ajoj, kakav "fleš", ponovo... Bio sam na ivici suza, srećan i tužan u isto vreme... Da sam imao još decilitar piva u sebi sigurno bih se prosuo. Plakao sam na Exitu 2005. kada sam u jenom trenutku ostao sam ispred opservatorije na Petrovaradinskoj tvrđavi dok je pevao Massimo: "Pjevaću dok suze me ne zabole..." BRanka je tada bila trudna s Mašom i otišla je kod svojih da podeli sa njima tu radosnu vest, a ja sam sa budućim kumom otišao na festival i napio se kao žedna zemlja kiše. Jedan lik je prošao pored mene i brzo pobegao, nije baš bilo sigurno stajati pored ludaka koji sa čašom vina plače uz Masima Savića!
A ti si sada daleko
iza sedam mora, sedam gora
ali zvijezde nek ti kažu
da još uvijek volim te ja.
Ne znam otkad puštaju ovu pesmu na kraju koncerta, pomislio sam da su to sigurno počeli kako bi podržali Tustu dok se borio protiv raka i to me je dodatno zakucalo za pod Hale sportova, sada već novog dana.
Ja još uvijek čekam na tebe
Ali ne znam da nikad nećeš doć
Prve laste što dođu sa sjevera
Prve laste javit će mi to.
Raspao sam se...

Ne znam da li je nešto primetio, ali Slaviša me je povukao za rukav i rekao da se raščistila gužva na izlazu i da možemo da krenemo napolje. Duks mi je pocepan, kosa mokra od piva, a patike mokre i prljave od barica sa poda hale. Milica nije došla po pivo, Saleta nisam video i nisam se pozdravio sa njim. Vlada Lukić je nestao do sledećeg koncerta, Bjuti takođe. Nas četvoro smo se uputili ka stepenicama, gladni i umorni.

Svaki put posle koncerta kažem sebi da je ovaj poslednji. Video sam i čuo skoro sve što sam hteo, potreban sam kod kuće. A onda me uhvati neko ludilo kad čujem da se približava svirka nekog benda koji volim i pomislim u sebi: "Vladimire, đubre, samo još ovaj i dosta je!"
Riskirao bih svaki pokušaj

Da zadržim taj osjećaj...
Pevao sam dok sam išao ka kolima čvrsto držeći žuti balon. Marketing menadžer je bio bar malo srećan.



P.S. Inspiraciju za ovu priču dobio sam delom zahvaljujući tekstu koji je Ivan Minić sa bloga For The Win napisao odmah nakon prvog koncerta 2. decembra. Pročitao sam ga taman uoči koncerta i zamislio se koliko zapravo celokupan opus Hladnog piva, ali i svih drugih bendova i autora koje volimo imaju značaja u našim životima. Kakve poruke izvlačimo i koliku snagu mogu da nam pruže u nekim bitnim momentima, kada nemamo dovoljno snage da sami budemo dovoljno kreativni. Nisam mogao svoj utisak da sažmem u dva ili tri refrena. U nadi da mi neće zameriti, drugarski pozajmljujem Ivanovu odličnu prezentaciju o životnim lekcijama iz pesama Hladnog piva.
Lektira: Zivotne lekcije iz pesama Hladnog Piva

Hvala Ivane.
Hvala Idijoti.
Hvala Hladno pivo.
Hvala svim akterima ove priče.
Hvala svima vama koji ste uspeli da stignete do ovih redova.
Hvala BRanka i Mašo.
Vlada

6 коментара:

  1. Анониман06.12.2011. 20:00:00

    Matori pokidao si ga

    Vlada Lukic

    ОдговориИзбриши
  2. Vratio si me u onaj 02. decembar, kada su baloni pali pre samog koncerta :) Menadžer mora da je mnogo ispizdeo! :)
    Al, definitivno mi je jasno zašto sam zavolela tvoj blog - ljubav prema Hladnom pivu se oseti! ;)
    Inače, upoznala sam Mileta proletos. Ostala bez reči. Priredio mi je sjajno popodne u Zagrebu, i povrh svega, setio me se i pružio mi ruku na koncertu! Da ne poveruješ koliki čovek, a samo sam jedan intervju uradila sa njim, i to kao student. Neki ljudi ti prosto daju razloga da im se diviš.
    Enivej, nadam se još jednom ovakvom iskustvu :))

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala Vlado, mislim da su ga ipak oni pokidali ;)
    Hvala Amelie. Mile je baš veliki čovek, iako njegova visina možda ostavlja pogrešan utisak. Drago mi je da ti se svideo tekst, ali još više što voliš Hladno pivo :)

    ОдговориИзбриши
  4. Odlican tekst!

    Bila sam na novosadskom koncertu pre dve godine i zao mi je sto sad nisam bila u mogucnosti da ih gledam opet.

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala Joe. Doći će ponovo, sigurno, ne bih se brinuo zbog toga :-)

    ОдговориИзбриши
  6. I ja sam svom (sad već velikom) detetu nekada pevao "Kad sunce opet zađe". Ovaj što je sada mali, traži samo "Tiho noći" :)

    ОдговориИзбриши