Nasilje u Srbiji

Nakon nedavne tragedije u Beogradu kada je tročlana porodica skočila sa zgrade, povela se još jedna u nizu rasprava putem društvenih mreža i u komentarima elektronskih medija. Prvo je "Blic", u želji za ekskluzivnošću, preneo pogrešnu informaciju da su svo troje poginuli, čuo sam da je to učinjeno čak i pre dolaska hitne pomoći na lice mesta. Potom su drugi mediji u narednih sat ili dva prenosili različite informacije, o tome da su skočili sa 5. ili 6. sprata, sa krova zgrade, o godištu roditelja i o zdravstvenom stanju dečaka, da bismo kasnije saznali šta se zapravo dogodilo. To je sve manje bitno. Ono što jeste bitno je razlog zbog kojeg se dogodila ova užasna tragedija, kao i razlozi svih tragedija iz prošlosti i onih koje će se dogoditi u budućnosti. Siromaštvo, depresija, psihoza, nasilje u porodici...

Ono što je takođe bitno su reakcije ljudi na ovu vest. Pre nešto više od mesec dana sam na neki način branio decu koja su čestitala srećan rođendan Facebook grupi Šumarica u Kragujevcu. Kolega Aleksandar Grubeša je ukazao na ovaj fenomen, ne znam kako drugačije da nazovem tu pojavu. Mislio sam da ta deca nisu to učinila sa namerom, već iz potpunog nehata, automatski, da ne kažem robotizovano. Čak i da jesu, to nije opravdanje da se malo zastane i zapita: "Čekaj malo, hoću da čestitam srećan rođendan grupi koja je posvećena streljanju đaka u Drugom svetskom ratu? Tu nešto definitivno nije u redu"...

Na vest sa početka ovog teksta u sredu 7. decembra od 13:11h na Fejsbuk strani Blica čak 25 (dvadeset i pet) ljudi je kliknulo "Like"!

Posle ove tragedije povela se rasprava da li je moguće da niko ništa o tim ljudima nije znao, kakve smo mi to komšije, zar nije moglo to da se spreči? Ako su se već roditelji odlučili na ovakav način, zašto su poveli u smrt i svog sina kojeg su 15 godina pre toga pokušavali da dobiju? Gde su njihove porodice i najbliži prijatelji? Zašto niko nije razgovarao sa njima? Da li su bili lečeni od nečega? Da li možemo nešto da učinimo da sprečimo slične tragedije u budućnosti? Ako oslušnemo svoj komšiluk, svako od nas poznaje bar jedan problematičan slučaj. Da li ste nekada pozvali policiju? Da li ste prijavili nasilnika centru za socijalni rad? Verujem da većina nije nikada. Zašto? Zato što se bojimo. Zato što nas je strah da će nas taj isti nasilnik sutra prebiti na stepeništu, da će nam razbiti stakla na kolima, da je možda lokalni diler pa će nam natovariti još veće probleme na vrat. Lakše je zatvoriti oči, uši i usta i pustiti da "priroda sve na kraju odradi sama".

Moja prijateljica radi kao lekar opšte prakse i deo je tima za borbu protiv nasilja u porodici. Na obukama koje je prošla saznali su da je gotovo u svakoj porodici prisutan neki oblik nasilja. Verbalno i psihičko nasilje je ponekad za žrtvu gore od fizičkog. Ono što lekar može da uradi, ako joj se obrati potencijalna žrtva, jeste da je uputi psihologu u centru za socijalni rad ili eventualno pozove policiju, koja u principu ne može ništa da uradi bez jasnih dokaza. Nema čak pravo ni da fotografiše fizičke povrede, već se one snimaju uz prisustvo posebne komisije. Ovo je za većinu ljudi jedna teška trauma i ogoljavanje svoje najdublje intime, pogotovo u manjim mestima gde se svi međusobno poznaju, ako ne direktno, onda preko najmanje jednog zajedničkog prijatelja. Treba biti izuzetno jak ili beskrajno očajan pa izneti u javnost svoju "sramotu".

Lekar nije psiholog i mora da ostavi rezervu sumnje u izjavu pacijenta, pošto su poznati slučajevi lažnih prijavljivanja nasilja. Zbog toga je u obavezi da svaki slučaj uputi na psihološko savetovanje. Da stvar bude još gora, nisu ni svi psiholozi spremni da obavljaju svoj posao kako bi trebalo. Poznat mi je slučaj majke koja je sa detetom napustila muža jer ih je ovaj konstantno ugrožavao. Pio je, omalovažavao majku, zapostavljao dete, vređao ih, dok njoj nije pukao film i dok se nije spakovala i izašla iz stana. pokrenula je proces za razvod braka i otišla je i kod psihologa. On joj je rekao da ipak razmisli dobro o svemu i da se preispita da nije možda ipak problem u njoj. Kome treba prijaviti psihologa?

Fotografija preuzeta odavde

Da li treba prijaviti komšiju ako čujemo da u stanu iza zatvorenih vrata lete tanjiri, razbijaju se čaše i dopiru zastrašujući krici? Dok stigne policija, često je prekasno. "Strasti" su se smirile, komšija će se ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Policija nema ovlašćenja da interveniše ukoliko niko nije životno ugrožen.

Trenutno živim u zgradi koja ima 4 sprata i 18 stanova. Bio sam 2 godine predsednik Skupštine stanara, dok nismo angažovali firmu. Nebrojeno puta sam terao narkomane, alkose i lokalne pišače iz ulaza. Zvao sam naravno i policiju, ali im je vreme odziva trajalo koliko i utakmica koja je trenutno bila na TV-u. Sad ih više ne zovem. Pošto imam malo dete, kad god mi neko smeta, a da nije primereno vreme, ja ga pozovem telefonom. Imam jedan prepaid broj koji mi služi samo za plaćanje parkinga, da čak ni ja ne znam napamet koji je, a na http://www.belestrane.988info.rs/site/ bez problema pronađem broj telefona u tom stanu i onda ga zovem dok se ne javi pa prekinem vezu. Jednom, dva, tri puta... Ako ima identifikaciju poziva, može da me pozove, ali se ne javljam. Dovoljno je da shvati da uznemirava još nekog. Možda to baš i nije normalno, ali je ipak normalnije od užasa koji se odvija sa druge strane zida. Jedan moj prijatelj je lepo rekao: "Mala je verovatnoća da čuješ komšije u ljubavnom zanosu, ali ćeš zato lepo čuti svaku reč i razbijen tanjir kada počne svađa u kući."

Postoji i drugi scenario: Neki brakovi tako opstaju godinama. Žena trpi uvrede, ponižavanja i batine i nema snage da se suprotstavi mužu, da li zbog deteta, straha od još gorih batina, straha od napuštanja, samoće, sramote od porodice i okoline, milion drugih razloga. Neke se spakuju i odu, ali se posle izvesnog vremena vrate, pa ponovo proživljavaju istu stvar. Njima niko neće pomoći ako sami ne odluče da im je pomoć potrebna. Ako nemaju podršku kod najuže rodbine ili najboljeg prijatelja, postoje ustanove u kojima mogu da potraže stručnu pomoć.

Bez neke ambicije novinara-istraživača, postavio sam se u ulogu prosečno informisanog korisnika koji traži način na koji bi mogao prijaviti slučaj porodičnog nasilja. Ako pokušate isto što i ja, siguran sam da ćete dobiti manje ili više iste rezultate:

Na sajtu Nasilje u porodici može da se nađe dosta informacija o ovom problemu, ali sa desne strane ima nekoliko "aktuelnih vesti" iz 2009. godine. Projekat je sponzorisala češka vlada i tačno se dobija utisak da je neko brinuo o tome samo dok su pristizale pare.

Postoji i sajt www.sigurnakuca.org takođe iz 2009. godine kada je kampanja o porodičnom nasilju bila u punom jeku. Na sajtu su, međutim, predstavljene samo sigurne kuće u Kragujevcu i Smederevu. Postoji doduše i nekoliko korisnih linkova, pa ako je neko dovoljno uporan, može pronaći ono što traži.

Na sajtu novosadskog Centra za socijalni rad još uvek stoji email adresa sa .yu domenom što znači da sajt nije ažuriran godinama i na taj način ne možete prijaviti ništa. Uz ovaj sajt je povezan i sajt Sigurne kuće u Novom Sadu na čijem forumu stoji "Sada je točno Čet, Jul 17, 2008." i poslednja poruka je iz januara te godine. Na stranici Kontakt nalazi se običan formular gde nemate nikakav podatak, ali na stranici "Obratite se" postoji broj telefona 021/646-57-46 koji sam pozvao i uverio se da je aktuelan.

Iskoristiću priliku da navedenim sajtovima ovim putem ponudim besplatne usluge ažuriranja, kako bi korisnici imali pravu informaciju i direktan kontakt kada dođu na njihov sajt.

Najažurnije što sam uspeo da pronađem je sajt Autonomnog ženskog centra i mislim da ovde može da se dobije najviše informacija i pre nego što se neko odluči za neposredan kontakt.

Pošto nisam odmah hteo da objavim tekst, obratio sam u toku jučerašnjeg dana na plakate koje sam uspeo da zapazim na nekoliko lokacija u gradu. Prvi plakat koji sam uočio je SOS ženski centar a drugi je Hoću da znaš - projekat Ka sveobuhvatnom sistemu za zaštitu od nasilja nad ženama u AP Vojvodini koji sprovodi Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova od 2009. do 2012. godine. Aktivnosti projekta zasnivaju se na sprovođenju Strategije za zaštitu od nasilja u porodici i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja u AP Vojvodini.

Ovom prilikom bih naveo i malo statističkih podataka, iz priloga Radio i televizije YU eco iz Subotice. Frapantan je podatak da je ove godine u Srbiji ubijeno 35 žena, od čega 27 u porodičnom ili partnerskom nasilju. Najizražajnije je i dalje fizičko nasilje, kao i ekonomsko zbog koga žrtve se čestvo odlučuju da ostaju uz nasilnika. Prilog je povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama pripremila Sandra Iršević, a datum objavljivanja je 25.11.2011.


Definitivno je sve trulo u državi Srbiji, mogao bih da nabrajam do sutra. Na primeru Norveške i masovnom ubistvu 77 ljudi u Oslu slušali smo nedeljama i shvatili da bolesnih umova ima na svakom kraju planete, bez izuzetka i bez obzira na životni standard, štagod to značilo. Monstrum je inače pre nekoliko dana proglašen neuračunljivim i biće na psihijatrijskom lečenju.

Došao sam do zaključka da se u poslednje dve godine ipak intenzivno radi na podizanju svesti o ovom važnom i sve prisutnijem problemu kod nas. Postoje institucije kojima se možemo obratiti i postoje mehanizmi koji pomažu žrtvama nasilja da se izbore sa svojim problemom i da se nakon oporavka lakše i brže integrišu u normalne životne tokove, ako je to uopšte moguće u sredini u kojoj živimo.

Ne smemo zaboraviti ni vršnjačko, maloletničko nasilje u školama, gde je broj prijavljenih slučajeva takođe značajno povećan u poslednjih nekoliko godina, a što opet zahteva posebnu pažnju. Možemo li nešto uraditi da se taj broj smanji? Ne znam, ali ako stalno okrećemo glavu na drugu stranu, znam da sigurno nećemo.