Dnevnik jednog taksiste #7

Photo: tamburix

Ne volim da generalizujem, ali ako primite vožnju iz "Gardena" u petak uveče, možete da očekujete dve opcije: namontirane cice koje migriraju u neku od folkoteka na celovečernju zabavu, ili namontirane opasne momke koji se spremaju da emigriraju. Istini za volju, momci obično imaju sopstveni prevoz u obliku crnih audija i BMW džipova sa zatamnjenim staklima, ali mlađi wannabejevi još nisu na tom nivou, pa masovno koriste usluge jeftinog taksi prevoza. Ovog puta je bilo nešto drugačije; čekale su me tri devojke i jedan mladić.

Mladić je otvorio zadnja vrata i sačekao da se sve tri smeste na zadnje sedište moga auta, a onda je seo pored mene i dosta jako zalupio vratima. Istog momenta su se pomešala četiri različita parfema, sa mirisnim notama alkohola, egzotičnih biljnih vrsta Madagaskara i ekstrakta žen-šena, tako da sam morao još malo da spustim staklo na svojim vratima. Niko nije imao nameru da mi saopšti barem deo grada u koji treba da ih vozim, pa sam morao da pitam - Dokle ćemo? Umesto normalnog odgovora, plavuša koja je sela tačno iza mene odgovorila je - A i ti ćeš s nama? - na šta su sve tri počele da se kikoću, što me je nedvosmisleno podsetilo na kokoške iz onog crtanog filma sa Sofronijem kad koka traži muža. Momak je očigledno bolje podnosio koktele koje su pili u lokalu, pa mi je rekao da vozim na Tvrđavu. Bio sam mu zahvalan zbog toga. Noć je tek počela, a odmah imam "Sex i grad" u kolima.

- Je l' može ovde da se puši? - pitala je Devojka u beloj košulji koja je sedela do desnih vrata. Ponovo smeh, još glasniji i još antipatičniji od prvog.
- Ne može - odgovorio sam joj, iako je žuta nalepnica sa precrtanom cigaretom pretila da joj iskopa oko.
- A što, je l' ti smeta? - nastavila je.
- Lično mi ne smeta, ali to je pravilo kojeg se svi pridržavamo - slagao sam. Naravno da mi jebeno smeta. Ne podnosim duvanski dim, keva i ćale su me trovali 15 godina. Kad sednem u auto kod nekog kolege koji je pušač, momentalno mi se zavrti u glavi jer katran ne može da se izvuče iz presvlaka. Ne pomažu mu ni jelkica koja visi o retrovizoru, niti limenka zelenog kineskog radioaktivnog gela u držaču za plastične čaše iza menjača.
- Jao, što si ti neki fin dečko, kad ne voliš da ti puše u kolima - graktala je i dalje.
- Hihihi - kikotale su se sve jače, a priključio im se i momak koji je počeo prstima da podešava krilca za usmeravanje vazduha na pultu ispred sebe.

Vožnja do "Đave" ne traje dugo, pogotovo uveče, ali morao sam prvo da skrenem polukružno kod Pozorišta, pa da onda nastavim Bulevarom Mihajla Pupina prema Varadinskoj dugi. "Bože, da li ove guske znaju ko je bio Mihajlo Pupin?" proletelo mi je kroz glavu.
Momak je sve brže pomerao krilca na otvoru za vazduh, a meni je puls proporcionalno rastao. Pitao sam se dokle će. Činjenica je da su mi živci nakon pet godina taksiranja po novosadskoj džungli popustili i da mi je prag tolerancije značajno opao, ali ako nešto ne podnosim, to je kada mi se neko iživljava na kolima.
- Hoćeš, molim te, prestati da pomeraš ta krilca? - rekao sam mu.
Za trenutak je zastao, a onda je valjda pomislio kako će ispasti smešan pred svojim nimfama, pa je nastavio da ih mrda levo desno, doduše, nešto sporije. - Klik... Klak... Klik...Klak...
Bio sam usred manevrisanja, a pošto mi servo baš i ne radi najbolje, morao sam da pazim kako skrećem i da se rvem sa volanom. Kad sam skrenuo, pogledao sam ga u nadi da će to biti dovoljno.
Shvatio je da sam potpuno ozbiljan, pa je rekao - Pa neću ti polomiti, jebote, iskuliraj malo.
Čoveče, u njegovim godinama nisam smeo da pisnem nekom starijem, a klinci danas nastupaju sa samopouzdanjem Hulk Hogana. Pomislio sam kako nikom od njih ponaosob ne bi palo na pamet da se tako ponaša da su sami u kolima, ali čopor je druga priča.

Bili smo ponovo kod Gardena, ali sada okrenuti u drugom smeru, kada se upalilo crveno na semaforu. Znači, još minut napetosti više. Momak je ponovo stavio prste na otvor vazduha gledajući desno kroz prozor, da izgleda kao da to radi potpuno slučajno. Možda obrnuta psihologija pomogne?

- Slobodno nastavi, vidim da te to smiruje - rekao sam mu.
- Kod ovog modela mora 150 puta da se promeni položaj tih usmerivača da bi radilo kako treba.
Pogledao me je kezeći se i sklonio ruku sa usmerivača.
- Okej, brate, shvatio sam, ne voliš da ti niko dira bilo šta u kolima. Ali ovo je taksi, to je javni prevoz, je l' tako?
Obrnuta psihologija začinjena sarkazmom je urodila plodom, ali nisam mogao da verujem šta je upravo izgovorio.
- Nije, dečko, ovo je MOJ auto registrovan u PRIVATNOM taksi udruženju kojem JA plaćam članarinu, a državi porez. Javni prevoz vam je ovaj plavi "Neobus" koji smo upravo obišli, ako želite, mogu da vam stanem na sledećoj stanici pa da nastavite sa njim preko mosta.
- Neka, baš nam se sviđa s tobom - rekla je Devojka u beloj košulji. Hoćeš s nama na žurku, imamo pozivnicu viška?
Ne verujem da je to iskreno mislila, ali za svaki slučaj sam ostao "rezervisan":
- Hvala na pozivu, ali tek sam počeo da radim, neki drugi put.
- Baš si "neki" - nastavila je, a ja sam se pitao da li je uopšte punoletna.
Ne znam kakav ću ja biti roditelj jednog dana, ali prema svemu što sam do sada imao prilike da vidim, ja ću moju decu verovatno pratiti iz prikrajka.

- A, je l' imaš devojku, upitala me je devojka koja je sedela u sredini. Imala je baš lep glas, pre toga ništa nije rekla. Koliko sam uspeo da vidim u retrovizoru, imala je kratku crnu kosu i pune usne. Dva fetiša u jednom, još joj samo fale naočare i zaprosio bih je.
- Imam, zašto pitaš? - slagao sam. Platonska veza sa Jacom koja se svodi na viđanje tokom doručka u pekari i poneki SMS ne može baš da se nazove vezom.
- Pa onako, sladak si, pretpostavljam da te devojke baš gotive.
Nemaš ti, dete, pojma koliko ja nemam sreće sa devojkama. Drago mi je da je napeta atmosfera ipak splasnula i da su klinci ipak samo željni dobre zabave, a ja znatno opušteniji nego kada su seli u auto. Koga sam sve vozio, ovi su zlato...
- Hvala ti, ali nešto baš i ne primećujem to - odgovorio sam joj.
- Ma daj, ne budi skroman. Evo, ja sam primetila.
Ponovo su se svi zasmejali.
- Kako se zoveš? Je l' možemo da te zovemo kad budemo krenuli kući pa da nas opet ti voziš?
Ovo je valjda najlepši deo ovog smrdljivog posla, kad mušterija traži tvoj broj da bi te ponovo zvala. Čak i da se više nikad ne javi, ostaje neki lep osećaj da si pružio dobru uslugu i da su ljudi zadovoljni, a to je danas vrlo redak slučaj.
- Ja sam Milan, zovu me i Miki. Evo vam moje vizit-karte, zovite kad god hoćete, radiću celu noć.
Podelio sam im četiri kartice, preostale od gomile koju sam odštampao pre godinu dana, misleći kako ću ih podeliti za dve nedelje i ubijati se od posla.
- Hvala, Miki, zvaćemo te sigurno - rekla je Tanja, baš kad smo stigli ispred "Bastiona".
Dečko je džentlmenski platio vožnju i pozdravio se kad je izlazio, a tri devojke su skoro u glas rekle "Ćaaooo!"

Parkirao sam pored, za slučaj da neko bude hteo da ide prema gradu, ali je bilo još rano da bi iko napuštao žurku koja je tek počela. Razmišljao sam da li da se ipak vratim kada mi je stigla poruka:
Jaca: "Radiš?"
"Radim." odgovorio sam mehanički i poslao poruku pre nego što sam dodao "Gde si?" ili "Što pitaš?" Kreten. Ipak, činjenica da mi je prva poslala poruku delovala je ohrabrujuće. Nije ljuta na mene, neću morati da je izbegavam narednih dana. Stigla je nova poruka:
"U gradu sam. Hoćeš da se vidimo?"
Naravno da hoću, samo čekam razlog da napustim Tvrđavu.
"Hoću. Gde si?"
Uključio sam motor i krenuo nazad u centar.
"SNP za 10 min."
Taman, samo četiri semafora da prođem i eto me kod Pozorišta.

Za osam minuta sam stigao. Jaca još nije. Koliko mi je bilo drago kad mi je stigla prva poruka, sad me  je uhvatila neka nervoza. Nemam baš nešto para da je izvedem u ludi provod, a ne verujem da bi bila oduševljena da je pozovem kod sebe.

Video sam je. Bila je sa nekom drugaricom. Izgledala je potpuno drugačije od uobičajenog dnevnog izdanja na poslu. Našminkala se, obukla crnu suknju i strukirani kaputić, bez onog idiotskog kačketa koji mora da nosi u smeni. Prišle su kolima, Jaca je otvorila prednja, a drugarica zadnja vrata.
- Ćao. Poljubila me je u obraz. Ovo je Slađa, a ovo je Milan - rekla je dok je vezivala pojas. Nije rekla Miki nego Milan, što me je malo povredilo, ali možda ljubomorno čuva moj nadimak, ponadao sam se.
- Drago mi je, Slađo - opet sam primenio bonton pravilo da ne bih zaboravio kako se zove.
- Zdravo - kratko je rekla Slađa, bez lažnog osmeha.
- Je l' možeš da odvezeš Slađu i mene kući?
- Mogu, naravno. Otkud ovako rano, zar nema ništa u gradu?
- Ma jok, smaranje, sve sami klinci. Vozimo Slađu na Podbaru, a mene znaš već gde - nasmejala se.
Pogledao sam je za trenutak, zenice su joj bile malo raširene, očigledno je popila par pića pa se opustila više nego inače.
Slađa je stanovala blizu Almaške crkve, stigli smo za manje od pet minuta. Nije delovala nešto raspoloženo dok je izlazila.
- Sačekaj minut, molim te - rekla je Jaca pre nego što je i ona izašla iz auta.
Njih dve su se malo pomerile i mogao sam samo da vidim Jacinu ruku na Slađinom ramenu i ovu kako nekoliko puta odriče glavom. Zatim je uzela maramicu iz torbice i prislonila je prvo jednom, pa drugom oku, a zatim je obrisala nos. Obraz joj je zasijao na uličnom svetlu i bilo je jasno da je plakala.

Stajale su tu još dva, tri minuta, a onda je Slađa nestala u mračnom prolazu između dve stare kuće. Jaca se vratila u kola.

- Raskinula je sa dečkom, posle tri godine zabavljanja. Sreli smo ga u gradu sa nekom koleginicom, a rekao joj je da mora da sprema ispit za sutra. Stoka. Muškarci su stoka!
- Hvala - odgovorio sam joj. Nasmejala se.
- Ti si zlato spram ostalih. Znaš kakvih kretena ima? - osetio sam miris pelinkovca, što je potvrdilo moju raniju pretpostavku. Mogao bih da napišem traktat o muškarcima kretenima, ali i o devojkama takođe, ako ćemo realno.
- Ako misliš na Sinišu, on je samo hteo da ispadne frajer pred nama, rekao mi je posle da mu je žao što te je onako uvredio. Branio sam ga, iako mi nikad to nije rekao, a poznavajući ga, vrlo je verovatno da će prvom prilikom ponoviti neku sličnu glupost.
Nije ništa odgovorila. Biće potrebno malo više vode da prođe Dunavom pa da se opere taj blam.
Stvarno ideš kući? Hoćeš da odemo negde na piće? - kad sam izgovorio, shvatio sam da bih joj posle još jednog pića sigurno izgledao kao i svi ostali kreteni, samo nisam znao gde je ta granica.
- Neću nigde da idem, vozi me kući - naredila je.

- Tvojoj ili mojoj? - pitao sam, pola u šali, a dve trećine u nadi da će shvatiti kao šalu.
- Svejedno mi je.
Da li je alkohol učinio svoje ili je to stvarno i želela?
- Svejedno?
- Da. Svejedno mi je. Vozi me gde god hoćeš...
Trenutak slabosti. Izgledala je baš razočarano. Sa druge strane, ipak me je zvala da vidi gde sam, želela je da dođem po nju, bilo je tu nešto...
- Pa, hoćeš da idemo do mene? shvatio sam da ovo nisam pitao neku devojku skoro dve godine i osetio onaj stari osećaj u stomaku: neizvesnost prvog sastanka i nagoveštaj nečeg intimnijeg.
- Hoću...
Naslonila je glavu na sedište i okrenula se prema meni.
Nisam imao pojma šta radim i kako će se ovo završiti, ali sam skrenuo prema Starom gradu i stegao volan da ne primeti kako mi drhte prsti.

Dnevnik jednog taksiste, 8. deo

Dnevnik jednog taksiste, 6. deo