Dnevnik jednog taksiste #8

Jacino golo telo zračilo je toplotom, a ja nisam mogao da zaspim ni dva sata nakon verovatno najboljeg seksa koji sam imao ove godine. Tačnije, jedinog, pošto sam apstinirao više od sedam meseci. Leva ruka ispod njenog vrata mi je potpuno utrnula a nisam želeo da je izvučem i slučajno je probudim, iako posle toliko pelinkovca sigurno ne bi ništa primetila. Ovi moji bilmezi bi mi pomerili dupe da znaju da smo Jaca i ja spavali, pa se sasvim sigurno neću hvaliti ni pred kim. Ne znam samo šta će ispasti od svega. Bolje da ne razmišljam previše, samo se prepustim, pa kako bude...

Prošlo je 6 kad sam osetio da je Jaca polako ustala iz kreveta. Počela je da se oblači, pa sam pomislio da i nije baš oduševljena razvojem događaja od sinoć i pitao se koliko se zapravo seća šta se tačno dogodilo. Odavno sam prestao da se opterećujem pitanjima šta devojke misle nakon što se prvi put intimiziramo, ali nekako mi je ovog puta to bilo bitno. Ipak, nisam hteo ništa da je pitam u vezi sa tim, nego sam tiho izustio:
- Hoćeš da te odvezem kući?
Trgnula se, valjda je mislila da spavam. Brzo je zakopčala brus.

- Ne moraš. Otići ću busom.
- Nije mi problem, svakako moram da radim, sinoć sam imao samo jednu vožnju. U stvari, dve - nasmejao sam se.
Ona nije. Bila je potpuno ozbiljna.
- Izvini ako sam ti pokvarila planove - rekla je rezignirano.
- Šta pričaš? Nemam nikakve planove već četiri godine!

Istog momenta sam shvatio da to baš i nije rečenica koja bi devojku oborila s nogu, ali je bila istinita.

Jedina prividna prednost taksiranja je što svakog dana imaš jednu ili dve hiljade dinara u džepu, pa barem ne razmišljaš o tome šta ćeš jesti tog dana, osim ako ti ne rikne Bosch pumpa ili turbina. Ali o nekom kreditu za stan ili makar plac na Fruškoj Gori nema ni govora; porez nisam platio dve godine, dobio sam četiri opomene pred tužbu i isto toliko odbijanja za reprogramiranje duga. Treba da platim dve kazne za prebrzu vožnju i jednu za razgovaranje mobilnim u toku vožnje, koje ću najverovatnije kompenzovati višednevnim all-inclusive aranžmanom na Klisi, o državnom trošku...

- Nemoj me zezati, odvešću te, nije mi problem - rekao sam nešto smirenijim glasom, gotovo šapatom.

Nije ništa rekla, zakopčavala je košulju i gledala kroz prozor prema krovu Katedrale.
Pokušao sam da pronađem gaće pre nego što ustanem, ali to nije bilo moguće. Neverovatno kako ujutru sve izgleda idiotski, ako nisi sa devojkom u vezi. Šta god da uradiš ili kažeš ne može biti pametno. Morao sam da ustanem i podignem ćebe kojim smo bili pokriveni. Ništa. Nisu bile tu. Pogledao sam pored kreveta, takođe bez uspeha. Onda sam morao da razmaknem malo krevet i pronašao sam ih na podu, uz sam zid. Na brzinu sam ih navukao, ali naopako, u želji da što brže okončam tu neprijatnu scenu, pa mi je etiketa sa oznakom XXXL prkosno vijorila na dupetu. Otišao sam u kupatilo da se na brzinu istuširam i razmišljao kako će biti sve u redu ako me sačeka i ne pobegne iz stana...

Čini mi se da smo silazili niz stepenice dva i po sata, niko nije progovorio ni reč, a njeni koraci su odzvanjali kroz hodnik zgrade. Za trenutak sam zastao jer nisam odmah mogao da se setim gde sam sinoć parkirao, ali sam instinktivno krenuo desno prema "Skveru", što se ispostavilo ispravnom odlukom. Kao u starim filmovima, otvorio sam joj vrata i sačekao da sedne, pa sam tek onda ušao u kola. Iako je bilo nešto svežije jutro, auto je upalio iz prve, zbog čega sam mu bio zahvalan, jer mi sad baš nije trebalo da me izneveri. Doduše, to mi ne treba nikad, ali sada posebno.

Vožnja glavnim gradskim ulicama u ranim jutarnjim časovima je neopisivo zadovoljstvo, pogotovo ako je vedro i sunčano. Grad je zaista prelep, naročito ako vozite pored Dunava. Ja sam vozio preko "Duge", dok je sa desne strane Tvrđava izgledala veličanstveno, okupana aprilskim suncem. I dalje nismo progovorili ni reč. Nemam predstavu o čemu je Jaca razmišljala i to je jedino što mi je malo smetalo, inače sam se osećao odlično. Rešio sam da ipak prekinem tu tišinu:

- Jesi gladna, hoćeš da nam uzmem neko pecivo iz pekare? - usporio sam dok smo se približavali mojoj omiljenoj pekari u Petrovaradinu. Pretpostavljao sam kakav će biti njen odgovor, ali sam umirao od gladi, pa sam iz pristojnosti ipak pitao i nju.
- Neću ništa, samo me odvezi kući...
Mogla je lepo reći: "Crkni, konjino, jebala te pekara" isto bi zvučalo.
Ubrzao sam i prošao pored pekare, odlučan da svratim u povratku, ne vredi da se nerviram na prazan stomak. Nije mi samo bilo jasno zbog čega je tako daleka sada, da li sam uradio nešto što nije trebalo, ili je počela da je grize savest.

Stigli smo do njene zgrade. Nisam hteo da izađem i otvorim joj vrata, to bi već bilo previše. Otkopčala je pojas, nagnula se prema meni i brzo me poljubila u obraz.
- Ćao! - izašla je i skoro utrčala u ulaz.
Taj drugarski poljubac me je malo ohrabrio, tek toliko da eliminišem pretpostavku da sam ispao kreten. Kad sam premotao film, zaista nisam mogao da nađem ništa za čim bih zažalio: ona je mene zvala, sama je predložila da odemo u stan i dalje je već sve bilo spontano, valjda...

Otišao sam u pekaru i uzeo burek sa sirom i pola litre jogurta, za poneti. Onda sam se odvezao gore na Tvrđavu i parkirao pored Akademije. Popeo sam se na brdo na kojem se montira VIP bina za vreme EXIT festivala i seo na kameni odžak. Gledao sam Dunav kako je samouvereno razdvojio Srem i Bačku, Frušku Goru u blagoj izmaglici i galebove oko ribarskih čamaca kako se bore za svoj doručak. Ja sam razmotao još uvek vruć burek i otvorio jogurt, spreman da se izborim sa svojim...

Dnevnik jednog taksiste, 7. deo