Soba 4

"Kafa je, očajno mi je potreban ponedeljak", prvo je što sam pomislio kad sam se probudio, iako ne pijem kafu. Posle napornog vikenda sledi još napornija radna nedelja: sastanci, novi koncepti, tim bildinzi, brejn storminzi i uobičajeni bag trekinzi. Da sve bude još dinamičnije, postaraće se Republika Srbija, odnosno njene institucije.

Pre nešto više od dve nedelje moja draga je donela na svet još jednu ćerku, tačno na rođendan Če Gevare, Donalda Trampa, Koje iz "Discipline kičme" i Svetlane Ražnatović. Nema sumnje da će joj zvezde iscrtati prilično zanimljiv put, a i nama sa njom. Beba je u velikoj meri već počela značajno da utiče na naš uobičajeni ritam i postojeće navike, pre svega po pitanju spavanja, slobodnog vremena, zabavnih, kulturnih, socijalnih i svih ostalih aktivnosti. Prioritet su ponovo postale pelene, vlažne maramice, benkice, portiklice, flašice i ostali deminutivi dostupni u svim bolje snabdevenim apotekicama i drogerijicama. Jedino što nije umanjeno su cene svih ovih potrepština.


Pre nekoliko dana me je umalo obradovao naslov o refundaciji PDV na bebi opremu, dok nisam pročitao celu vest i shvatio da moram najmanje 6 meseci da čuvam fiskalne račune, fotokopije i spisak svih računa, potom da predam zahtev, pa da čekam još mesec dana da poreznici provere da li ispunjavamo sve uslove za povrat poreza. Ne treba, hvala, zaista cenim Vašu brigu o deci i porodici, siguran sam da je veliki problem bio da se potpuno ukine porez na ove proizvode. Kolica, stolicu, nosiljku, sedište za auto i ostale skuplje stvari srećom imamo od prve bebe, ili smo pozajmili od prijatelja, tako da ćemo nekako pregurati i sa drugom, bez Vaše nesebične pomoći. Razumem i da je 20 godina vrlo kratak period da se uvede neki red u javne institucije ili barem za jedan promil olakša izdavanje neophodnih dokumenata kada je u pitanju tek rođeno dete.

Moja bitka sa administracijom počela je prošlog ponedeljka, u nastavku epizode opisane u prvom pasusu. Prva adresa mi je bila matičar na (kakve li simbolike) Trgu mladenaca, dobro poznata firma u kojoj smo već dobili dve životne bitke: venčanje i rođenje prvog deteta. Sada je trebalo prijaviti i drugo. Pravila su sledeća: Ukoliko iz prvog pokušaja uspem da u određenoj ustanovi dobijem željeni dokument, to je 1 poen za mene. Svaki sledeći dolazak u istu ustanovu zbog iste stvari je 1 poen za državnu administraciju. U velikoj meri osedeo, sa desetak kila u plusu i mnogo nerava u minusu, šanse da lako pobedim su, nakon sedam godina, svedene na minimum, rekao bih da sam autsajder. Ali, nikada se nisam lako predavao, pa sam krenuo na sve ili ništa...

Prijava rođenih obavlja se u sobi broj 4, na prvom spratu. Stigao sam tačno u osam i trideset, nadajući se da neće biti gužve. Za divno čudo, nije bilo. Bio je samo jedan romski par, tačnije nepar - čovek i mlada žena sa bebom u naručju. Bilo mi je malo neobično što su došli svi zajedno, pošto znam da nema potrebe, osim u slučaju vanbračne dece, ili kada je majka deteta maloletna. Ovo drugo sam odbacio jer na papiru koji smo dobili pri napuštanju porodilišta, a koji je zalepljen i na vratima sobe broj 4, piše da u tom slučaju uz maloletnu majku mora biti prisutan i jedan od roditelja. Majka je sedela na drvenoj klupi, a otac je strpljivo stajao i čekao. I ja sam stajao i čekao, nešto manje strpljivo, jer sam mislio o tome kako ponovo neću stići na vreme na posao, sedmi put ovog meseca. Prvih 15 minuta sam samo jednom preneo svojih 90 i kusur kilograma sa jedne na drugu nogu. Napamet sam naučio šta piše na vratima i kako se zovu službenici koji me čekaju sa druge strane zida. Vrata se nijednom nisu otvorila. Nekoliko službenika iz drugih kancelarija je prošlo istim hodnikom, pojavljivali su se na jednom kraju, a nestajali na drugom. Neki su imali ključ od vrata na kraju hodnika, pa su ulazili u tu prostoriju. Posle treće osobe sam shvatio da im je to toalet, isključivo za zaposlene, ili za stranke koje imaju kalauz. Nisam ga imao.

Prošlo je još 10 minuta, približavalo se 9 sati, a vrata sa brojem 4 se još uvek nisu otvorila. U međuvremenu se pojavio još jedan mladi bračni par, seli su na drugu klupu i izvadili mobilne telefone, dobro pripremljeni na ovu situaciju. U 9 i 2 je došao još jedan tata, klimnuo glavom i pitao - Je l' im gotova pauza? "A to je, dakle, u pitanju." prošlo mi je kroz glavu. "Pauza. Majka svih državih službenika." Prepodnevna pauza za kafu, novine, doručak i pregled "Farme". Ništa bolje od pauze na početku radnog vremena. Pauza za sve zaposlene, u isto vreme, bez obzira što ih ima toliko da, kada bi je svi zaposleni posebno pravili, u razmacima od po 10 minuta, ne bi stigli svi da se izređaju u toku osmočasovnog radnog vremena. Ali onda ne bi mogli lepo da se ispričaju, a ta socijalna crta je u državnim preduzećima najbitnija.

U 9 časova i 4 minuta vrata su se otvorila da bi se pojavila jedna gospođa sa "ladnom trajnom" još uvek žvaćući poslednji zalogaj tog doručka. Pogledala nas je sa blagim prezirom i bez reči (neće valjda pričati punih usta) produžila do kraja hodnika. Imala je ključ. U 9:06 zaključala je vrata kolegijalnog toaleta i vratila se do svoje kancelarije, kada je rekla: - Možete ući, ko je sledeći. Romski par je poslušno ustao i krenuo za njom. Vrata su se ponovo zatvorila.

Ništa se nije čulo sa druge strane, zvučna izolacija je bila odlična. Poslao sam poruku da ću zakasniti na posao. "OK" - dobio sam povratnu poruku. Odahnuo sam. Pomislio sam kako ću to morati da nadoknadim i da ću kasnije otići kući. Uzdahnuo sam...

Nije mi bilo jasno zbog čega toliko traje procedura prijavljivanja deteta. Prošlo je još 18 minuta. U hodniku niko ni sa kim nije pričao, svi smo stajali ili sedeli sa svojim mislima i telefonima u rukama. Prošlo je još 7 minuta i napokon su izašli. Nisam čekao da zatvore vrata, odmah sam ušao i poželeo im dobar dan. Pored pomenute gospođe, u kancelariji je za stolom do njenog sedeo i mladić mojih godina, samo znatno mlađi. Unosio je neke podatke u formu prikazanu na ekranu. Koleginica nije podizala pogled, ljubazno mi je rekla da sednem, ali se videlo da je udubljena u predmet ispred sebe. Klima uređaj je radio punim kapacitetom, osetio sam to na potiljku, ali mi nije mnogo smetalo jer je ogromni prozor bio širom otvoren, tako da su istovremeno rashlađivali i dvorište ovog sektora gradske uprave.

- Zbunili su me skroz podaci iz njegove lične karte - rekao je mlađi kolega, okrenuvši se kratko prema starijoj koleginici. - Piše da mu je mesto rođenja Helmštat, a ovde mi izbacio H-E-L-M-S-T-A-D-T.
- Ma nije to problem, evo, ovde piše lepo, Helmštat, ono ti je originalni naziv, mene je više iznerviralo to što ona nema nijedan dokument.
- Šta misliš, JER on tamo našao neku drugu?
- Ma ko će ga znati, čuo si kako kaže da je stalno na putu. I bolje, šta će joj takav, samo bi se napatila sa njim... Izvolite, gospodine, koga vi prijavljujete?
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da se meni obratila.
- Ćerku.
- O, pa to je baš lepo. Prvo dete?
- Drugo.
- Divno. Jeste doneli otpusnu listu iz porodilišta?
- Doneo sam. Izvolite...
- Dobro... Fino... Samo trenutak...
Upisivala je hemijskom olovkom podatke iz otpusne liste u neku debelu crvenu knjigu. "Kome još trebaju kompjuteri?", pomislio sam.

Vrata kancelarije su se otvorila i ušla je mlađa koleginica koju sam pre toga video u hodniku, takođe je imala ključ od toaleta. Zaključio sam kako barem jedan službenik u svakoj kancelariji ima taj ključ.
- Rado, stigli su oni rezanci što smo poručivali, daj pare!
Rada je prestala da piše.
Rada je prestala da diše.
Rada je podigla pogled.
- Uf, pa kud baš danas, kad nismo još dobili platu. Je l' 200 dinara?
- Jeste. Hoćeš ti uzeti za Bosu, ona je na godišnjem?
- Ma neću, nemam toliko kod sebe, a i šta ću sa tolikim rezancima?
Ustala je i izvadila novčanik iz tašne.
- Dobro, pitaću ja ove iz trojke, možda će neka od njih. Dejane, tebi ne trebaju? - pitala je kolegu koji se još mučio sa nazivom nemačkog grada.
- Šta, rezanci? Ne trebaju mi, ja kuvam samo supe koje već imaju rezance, HAHAHAHAHA!
- E moj Dejo, ne'š se ti skoro oženiti, koja će te hteti takvog? - našalila se mlađa koleginica i krenula napolje, zatvarajući vrata
- A što, šta mi fali, ti se kao ne bi udala za mene? HAHAHAHAHA!

Rada je sela i nastavila da prepisuje podatke.
- Evo... Kažite mi, kako će Vam se zvati ćerka?
- Vanja.
- Sjajno. Baš lepo ime...

Vanjino ime se tako prvi put upisalo u neku državnu svesku. Pisanim slovima. Siguran sam da već godinama svi službenici u državi prepoznaju Radin rukopis i da valjda neće neko pogrešiti, ako jednog dana slučajno bude unosio te podatke u neku elektronsku bazu podataka. Može eventualno da se zove Banja, ali postoje i čudnija imena, pa ljudi ipak normalno žive sa njima. Mama moje drugarice se dugo zvala Titovka, posle su je nagovorili da promeni ime.

- Gotovo! Dođite za nedelju dana u šalter salu u prizemlju, tamo ćete dobiti izvod. Iskopirajte ga u pet primeraka, četiri će vam besplatno overiti u opštini, posle će Vam trebati za razne prijave. Zahvalio sam se i izašao. Posle mene je ušao bračni par sa telefonima. Nisu skidali pogled sa ekrana.

Pri rezultatu od 1:0 za državu, krenuo sam na posao...