Računar za 200 evra

- Da li bi hteo sa mnom da odeš do grada da mi pomogneš pri izboru računara?

Ovo pitanje su mi rođaci, prijatelji i poznanici postavili toliko puta, da mi je pomalo žao što nisam otvorio neku prodavnicu za preprodaju računara i perifernih komponenti, pa da nešto i zaradim.

Ljudi znaju da “petljam nešto sa kompjuterima” iako sam svoj prvi računar, za razliku od velikog broja tehnički potkovanijih kolega, kupio tek krajem 2003. godine. Međutim, vrlo brzo sam postao “stručnjak za elektroniku” i “majstor za kompjutere” u očima onih koji su mi postavili pitanje sa početka teksta.

Izvor: http://www.glasbergen.com/computer-cartoons

Pretpostavljam da je to zbog toga što sam još kao klinac obožavao da rastavim neki uređaj do najsitnijih detalja bilo presudno da se upustim i u rastavljanje te “crne kutije što zuji” pa da proniknem u surovi svet informacionih tehnologija. Surov zbog toga što ljudi kupe računar za dve i po plate, da bi njihov sin za nedelju dana “prekucao” poslednju verziju “Call of Duty”, “Pro Evolution Soccer” ili “Need for Speed” i onda shvatio da na njemu ne može da pokrene najnoviju 3D igru koja se upravo pojavila. Ne znam da li se više frustrira dete - “napredni” korisnik multimedijalne “zveri” ili njegovi roditelji koji, umesto zahvalnosti što su napokon priuštili svom čedu moćno sredstvo za učenje i zabavu, dobiju kritike kako drugari u školi imaju bolje mašine.

Nasilje u Srbiji

Nakon nedavne tragedije u Beogradu kada je tročlana porodica skočila sa zgrade, povela se još jedna u nizu rasprava putem društvenih mreža i u komentarima elektronskih medija. Prvo je "Blic", u želji za ekskluzivnošću, preneo pogrešnu informaciju da su svo troje poginuli, čuo sam da je to učinjeno čak i pre dolaska hitne pomoći na lice mesta. Potom su drugi mediji u narednih sat ili dva prenosili različite informacije, o tome da su skočili sa 5. ili 6. sprata, sa krova zgrade, o godištu roditelja i o zdravstvenom stanju dečaka, da bismo kasnije saznali šta se zapravo dogodilo. To je sve manje bitno. Ono što jeste bitno je razlog zbog kojeg se dogodila ova užasna tragedija, kao i razlozi svih tragedija iz prošlosti i onih koje će se dogoditi u budućnosti. Siromaštvo, depresija, psihoza, nasilje u porodici...

Kad sunce opet zađe

U trenutku kada je počinjao prvi koncert Hladnog piva u Hali sportova, ja sam osamdesetak kilometara severnije uspavljivao Mašu uz pesmu Kad sunce opet zađe Starih pizda iz Pule. Nakon što se rodila, plakala je prvih nekoliko nedelja noću. Pročitao sam na nekom forumu da je jedan tata pevao tu pesmu svom sinu kada ovaj nije hteo da spava, pa sam i ja rešio da  probam. Za divno čudo, uspevalo je. Ne pamtim kada sam joj poslednji put svirao pred spavanje, pošto je skoro uvek mama uspavljuje. Pevao sam "i zvezde nek ti kažu da još uvijek volim te ja..." kada je počela da plače.

Dnevnik jednog taksiste #6

Probudio sam se posle dvočasovne "sieste" i podrignuo od punjene paprike koju sam vario tokom sna. Treba raditi celu noć. Petkom uveče je za nijansu lakše raditi nego subotom, barem statistički gledano, ali izuzetaka uvek ima. Prošli put je prošlo bez ijednog incidenta, ali je zato 699 imao dinamičnu noć. Kad god krenem u auto setim se te priče, verovatno ću tako dok sam živ.

Bilo je prethodnih nedelja nekoliko napada na taksiste u gradu. Nije nam svejedno kad god neki sumnjivi likovi sednu na zadnje sedište pa nam dahću za vratom. Kolegu su izboli nožem jer nisu imali ili hteli da mu plate. Pa ne moraš mi platiti, pička mu materina, samo izađi iz auta i idi bestraga. Napali su i vozača gradskog autobusa. Zato se od svoje gumene palice ne razdvajam. Sva je sreća da je još nisam upotrebio. A hteo sam, mnogo puta. Trudim se da se maksimalno iskontrolišem, ali, posle višečasovne vožnje kroz gradsku gužvu, voleo bih da vidim nekog normalnog. Znam da su taksisti večiti krivci kod ostalih učesnika u saobraćaju, mnogi s pravom, ima nas raznih, ali kako ljudi danas voze, to nije normalno.