Dnevnik jednog taksiste #7

Photo: tamburix

Ne volim da generalizujem, ali ako primite vožnju iz "Gardena" u petak uveče, možete da očekujete dve opcije: namontirane cice koje migriraju u neku od folkoteka na celovečernju zabavu, ili namontirane opasne momke koji se spremaju da emigriraju. Istini za volju, momci obično imaju sopstveni prevoz u obliku crnih audija i BMW džipova sa zatamnjenim staklima, ali mlađi wannabejevi još nisu na tom nivou, pa masovno koriste usluge jeftinog taksi prevoza. Ovog puta je bilo nešto drugačije; čekale su me tri devojke i jedan mladić.

Slobodan dan

1. ustao u 7:00
2. odveo ćerku u vrtić
3. vratio se po ranac koji smo zaboravili
4. otišao ponovo u vrtić
5. trčao 
6. povredio koleno
7. odšepao do bankomata
8. vratio se do zgrade po auto
9. otišao do drugog bankomata jer na prvom nije bilo para

Zatrovanost naše varoši

Toxicity

Conversion software version 7.0
Looking at life through the eyes of a tire hub.
Eating seeds as a pastime activity
The toxicity of our city, of our city...

You, what do you own the world?
How do you own disorder, disorder?
Now, somewhere between the sacred silence,
Sacred silence and sleep,
Somewhere between the sacred silence and sleep
Disorder! Disorder! Disorder!

More wood for the fires, loud neighbors,
Flashlight reveries caught in the headlights of a truck.
Eating seeds as a pastime activity
The toxicity of our city, of our city...

When I became the sun
I shone life into the men's hearts

Zatrovanost

Konverzija, program, sedma verzija,
Posmatram život kroz točak na kolima.
Grickanje semenki je niz dokonih aktivnosti
Zatrovanost naše varoši, naše varoši...

Vi, kao, posedujete svet?
Kako ćete nered, nered?
Sad, negde između svete tišine,
Svete tišine i sna,
Negde između svete tišine i sna,
Nered! Nered! Nered!

 Više drva za vatru, glasne komšije,
Titraji svetla zarobljeni u farovima kamiona.
Grickanje semenki je niz dokonih aktivnosti
Zatrovanost naše varoši, naše varoši...

Kada jednom postanem sunce,
Isijavaću život u ljudsko srce.

Računar za 200 evra

- Da li bi hteo sa mnom da odeš do grada da mi pomogneš pri izboru računara?

Ovo pitanje su mi rođaci, prijatelji i poznanici postavili toliko puta, da mi je pomalo žao što nisam otvorio neku prodavnicu za preprodaju računara i perifernih komponenti, pa da nešto i zaradim.

Ljudi znaju da “petljam nešto sa kompjuterima” iako sam svoj prvi računar, za razliku od velikog broja tehnički potkovanijih kolega, kupio tek krajem 2003. godine. Međutim, vrlo brzo sam postao “stručnjak za elektroniku” i “majstor za kompjutere” u očima onih koji su mi postavili pitanje sa početka teksta.

Izvor: http://www.glasbergen.com/computer-cartoons

Pretpostavljam da je to zbog toga što sam još kao klinac obožavao da rastavim neki uređaj do najsitnijih detalja bilo presudno da se upustim i u rastavljanje te “crne kutije što zuji” pa da proniknem u surovi svet informacionih tehnologija. Surov zbog toga što ljudi kupe računar za dve i po plate, da bi njihov sin za nedelju dana “prekucao” poslednju verziju “Call of Duty”, “Pro Evolution Soccer” ili “Need for Speed” i onda shvatio da na njemu ne može da pokrene najnoviju 3D igru koja se upravo pojavila. Ne znam da li se više frustrira dete - “napredni” korisnik multimedijalne “zveri” ili njegovi roditelji koji, umesto zahvalnosti što su napokon priuštili svom čedu moćno sredstvo za učenje i zabavu, dobiju kritike kako drugari u školi imaju bolje mašine.

Nasilje u Srbiji

Nakon nedavne tragedije u Beogradu kada je tročlana porodica skočila sa zgrade, povela se još jedna u nizu rasprava putem društvenih mreža i u komentarima elektronskih medija. Prvo je "Blic", u želji za ekskluzivnošću, preneo pogrešnu informaciju da su svo troje poginuli, čuo sam da je to učinjeno čak i pre dolaska hitne pomoći na lice mesta. Potom su drugi mediji u narednih sat ili dva prenosili različite informacije, o tome da su skočili sa 5. ili 6. sprata, sa krova zgrade, o godištu roditelja i o zdravstvenom stanju dečaka, da bismo kasnije saznali šta se zapravo dogodilo. To je sve manje bitno. Ono što jeste bitno je razlog zbog kojeg se dogodila ova užasna tragedija, kao i razlozi svih tragedija iz prošlosti i onih koje će se dogoditi u budućnosti. Siromaštvo, depresija, psihoza, nasilje u porodici...

Kad sunce opet zađe

U trenutku kada je počinjao prvi koncert Hladnog piva u Hali sportova, ja sam osamdesetak kilometara severnije uspavljivao Mašu uz pesmu Kad sunce opet zađe Starih pizda iz Pule. Nakon što se rodila, plakala je prvih nekoliko nedelja noću. Pročitao sam na nekom forumu da je jedan tata pevao tu pesmu svom sinu kada ovaj nije hteo da spava, pa sam i ja rešio da  probam. Za divno čudo, uspevalo je. Ne pamtim kada sam joj poslednji put svirao pred spavanje, pošto je skoro uvek mama uspavljuje. Pevao sam "i zvezde nek ti kažu da još uvijek volim te ja..." kada je počela da plače.

Dnevnik jednog taksiste #6

Probudio sam se posle dvočasovne "sieste" i podrignuo od punjene paprike koju sam vario tokom sna. Treba raditi celu noć. Petkom uveče je za nijansu lakše raditi nego subotom, barem statistički gledano, ali izuzetaka uvek ima. Prošli put je prošlo bez ijednog incidenta, ali je zato 699 imao dinamičnu noć. Kad god krenem u auto setim se te priče, verovatno ću tako dok sam živ.

Bilo je prethodnih nedelja nekoliko napada na taksiste u gradu. Nije nam svejedno kad god neki sumnjivi likovi sednu na zadnje sedište pa nam dahću za vratom. Kolegu su izboli nožem jer nisu imali ili hteli da mu plate. Pa ne moraš mi platiti, pička mu materina, samo izađi iz auta i idi bestraga. Napali su i vozača gradskog autobusa. Zato se od svoje gumene palice ne razdvajam. Sva je sreća da je još nisam upotrebio. A hteo sam, mnogo puta. Trudim se da se maksimalno iskontrolišem, ali, posle višečasovne vožnje kroz gradsku gužvu, voleo bih da vidim nekog normalnog. Znam da su taksisti večiti krivci kod ostalih učesnika u saobraćaju, mnogi s pravom, ima nas raznih, ali kako ljudi danas voze, to nije normalno.

Dnevnik jednog taksiste #5

Dispečerka je objavila Bulevar 8, kod banke. Pošto na Stanici nije bilo kolega iz mog udruženja, prihvatio sam poziv, treba mi samo minut i po, čak i ako bude crveno na semaforu.

U Novom Sadu danas postoji 12 bulevara, računajući i ove nove, još nezavršene, koji će povezati Limane sa Telepom, Detelinarom i autoputem, neposredno pred nove izbore. Ipak, ako se kaže samo Bulevar, misli se na Bulevar oslobođenja, koji vodi od železničke stanice do Mosta slobode. Ja ga pamtim kao Bulevar 23. oktobra, što je datum kada je Novi Sad oslobođen od fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Nazivi ulica se menjaju sa svakom novom vlašću, pa je tako i Bulevar dobio novi zvaničan naziv. Novo ime ne predstavlja neku drastičnu promenu, kontekst je isti, ali će se datum po kojem je dobio ime polako zaboraviti.

Dnevnik jednog taksiste #4

Na taksi stajalištima važi pravilo FIFO (First In First Out); onaj koji je prvi stigao na stajalište, prvi ga i napušta, nakon prozivke dispečera. Ako narušite ovo pravilo, dobijate isključenje za taj dan i možete da uživate u šetnji Kejom ili Dunavskim parkom. Izuzetak je ako imate "živku", odnosno, kada stranka iz nekog razloga uđe baš u vaše vozilo. Ne dešava se baš često, ali za vozača nema veće sreće, otprilike kao da čekate u redu u pošti, banci ili SUP-u, pa odjednom svima ispred vas pozli i put ka šalteru se naprasno oslobodi. Sa druge strane, vaše kolege će vas prezirati uz glasne ili tihe psovke dok ostaju na stajalištu još neizvestan period vremena.

Godinama kruži adaptiran vic o momku koji je u ranim jutarnjim satima imao samo 200 dinara kod sebe, a morao je hitno da ode sa Stanice do Petrovaradina. Pitao je nekog taksistu koliko otprilike košta ta vožnja, pa kad je čuo oko 250 (obično se uvek navede 20-30% manja cifra da se stranka "navuče") seo je bez pogovora i pružio vozaču svojih 200 dinara, da ga vozi u tom pravcu dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Ovo se desilo pre samog mosta i taksista je "mrtav 'ladan" stao i sačekao da ovaj izađe. Dečko je izašao kada je shvatio da se ovaj neće sažaliti, navukao je duks preko glave i potrčao preko mosta po najvećem pljusku te jeseni.

Dnevnik jednog taksiste #3

Otpao sam na Institutu dva i po sata. Imam utisak da su ljudima izrasla krila na ovom suncu i da niko živ neće da se vozi taksijem, nego masovno lete preko Dunava u grad. Psovku "jebem ti sunce" su sasvim izvesno izmislili taksisti. Dispečerka nije pročitala nijednu adresu iz Srema, što u našem slučaju znači Petrovaradin, Karlovce, Bukovac, Kamenicu, ne-daj-bože Ledince, Rakovac ili Beočin. Dalje od toga nikad nisam bio, službeno. Privatno jesam, jednom, u Čereviću, ali sam tada sjebao zadnji lonac auspuha kad sam se penjao uz brdo do Jelenine vikendice, pa se trudim da zaboravim tu avanturu. Mada je roštilj bio odličan...

Zaradio sam 300 dinara, minus 200 za doručak, novine i bakšiš, znači 100 dinara. Za četiri sata. Ako mi za petnaest minuta ne sedne niko u auto, idem kući da spavam i neću izlaziti dok ne počne da pada kiša, pa makar čekao do septembra. "Wake me up when September ends". Jebem ti Sunce...

Dnevnik jednog taksiste #2

"Ćurka" je ćutala, tek povremeno se uključujući da prenese adresu koju je iskusna dispečerka poluautomatski prozivala.
- Tirlu-li... Dom zdravlja, Bistrica?
- Tirlu-li... Bistrica, primljeno, dva minuta...
- Tirlu-li... U redu 621...

Zoki 621 je svoju prvu jutarnju vožnju iskusno počinjao sa Bistrice, jer je znao da većina ljudi ide sa periferije u centar i da neće čekati dugo na prvu vožnju. Znali smo to i mi, ali nismo hteli da posle doručka u blizini Stanice idemo čak na kraj grada, nadali smo se da će nam se posrećiti, ipak je bio petak. Jedino što smo ignorisali činjenicu da je divan prolećni dan, pa su sve potencijalne "stranke" odlučile da malo prošetaju, makar i zakasnili tamo gde su krenuli.

Dnevnik jednog taksiste #1

“Neću da ustanem, ne mogu više da vozim za smešnu kintu, odlepiću...” prvo je što pomislim kada me probudi alarm na mobilnom telefonu, podešen u 6:00. Dan mrmota, samo što nema Bila Mareja, bilo bi mnogo zabavnije provesti ga sa njim...

Razmačinjem zavese, prelepo sunčano jutro, za sve ljude, osim za taksiste. Nama kad počne jutro sa prvim sunčevim zracima, najradije bismo se obesili. Pogotovo kada je danima pre toga kiša pljuštala kao iz kabla. A danas je petak, niko neće zvati taksi u gradu, osim one dve studentkinje sa filozofskog koje večito žure sa predavanja na bus za Sombor u 12:45 i one babe sa Grbavice koja se vozi do Limanske pijace za minimalnu cenu vožnje i što nikad nema sitno.

Katarina je tako slatko sinoć posle vesti najavila prvi sunčan dan u aprilu, da mi je na trenutak baš bilo toplo oko srca posle ovih pljuskova, ali sam se onda setio da neću uzeti ni 1000 dinara jer će svi hteti da prošetaju ili da voze bicikl, a u ponedeljak moram na servis...

Bogovi iz Šalter Sale

Danas sam rešio da još jednom isprobam sistem koji me je već nekoliko puta poštedeo višesatnog čekanja ispred SUP-a i probam da dobijem saobraćajnu dozvolu bez famoznog Broja. Agencija u kojoj sam registrovao automobil mi je uzela 2300 dinara za tehnički pregled i ceo postupak registracije da ne bih lično išao u SUP. Ne znam koliko bi mi tražili i za uzimanje saobraćajne, pa sam odlučio da bar jednom pokušam sam. Bio sam u Kralja Petra oko 20h, kada sam pretpostavio da nema velike gužve, pogotovo za dozvole. I zaista nije bilo, samo po jedan čovek sa brojem na svakom od dva šaltera za tu namenu i još dvojica običnih smrtnika bez broja koji su čekali posle njih.

Objasniću vam kako funkcioniše Šalter Sala u Kralja Petra; postoji 8 službenika u smeni, na 8 šaltera, 4 za izradu ličnih dokumenata (pasoši, lične karte, promene prebivališta) i 4 za saobraćajne dozvole. Svakog jutra Policajac-Bog podeli gomilu Listića sa Brojem i oni smrtnici koji ga dobiju automatski postaju Polubogovi. Šalterske Boginje ceo dan opslužuju Polubogove obrađujući njihove predmete. Radost kada Polubog uspe da završi celu proceduru jednaka je Noletovom trijumfu na nekom od gren-slem turnira.

10 Bložjih zapovesti

 Blog Otac

1. Ja sam gospod Blog tvoj, nemoj imati drugih blogova osim mene.
2. Ne pravi sebi avatara niti kakva lika u fotošopu; nemoj im se klanjati niti im služiti.
3. Ne uzimaj uzalud imena Bloga svojega.
4. Sećaj se dana odmora da ga šeruješ; šest dana piši i svrši sve svoje postove, a sedmi dan je odmor Blogu tvojemu.
5. Poštuj Provajdera svojega i širokopojasnu vezu svoju, da ti dobro bude, kako na Zemlji, tako i na Webu.
6. Ne ubijaj u pojam.
7. Ne čini pre Ljube.
8. Ne kradi tuđe sadržaje.
9. Ne svedoči lažno na Blogera svojega.
10. Ne poželi ništa što je na tuđem Blogu.

Pušenje ne ubija... Odmah...

Mladić došao u posetu mami na Institutu u Kamenici.
Ona mu se obradovala, grli ga, pozdravlja, pa ga pita:
- Da li si ostavio cigarete?
Sin joj odgovara:
- Da, u kolima su. A ti lekove?

Jagoda Kravić
(1947-2010)

Ovaj dijalog sam sasvim slučajno čuo kada sam išao u posetu tetki koja je zbog raka pluća ležala na istom Institutu. Tada se oporavljala, ali je nekoliko meseci kasnije umrla od metastaza na mozgu za koje bukvalno nikom od nas iz najuže porodice nije htela da kaže, da ne brinemo. Često smo govorili da preteruje, da joj nije ništa, da je hipohondar i da umišlja da je ozbiljno bolesna kako bi skrenula pažnju na sebe, a kada joj je zaista bilo loše, nikom se nije žalila. Bila je novinar i radio voditelj sa božanstvenom bojom glasa, erudita, pratila je medicinu, književnost i umetnost, najviše je volela da radi sa decom, svoju nije imala. Sa druge strane, bila je pasionirani pušač, pretpostavljam da je taj porok u najvećoj meri doprineo da nas prerano napusti.

Dobio dokumenta bez čekanja u redu!

Miodrag Sovilj, apsolvent Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, dobio je biometrijski pasoš i ličnu kartu posle samo četiri dana od podnošenja zahteva.*

- Tog 20. juna hteo sam da ustanem ranije nego inače, kako bih što pre zauzeo mesto u redu ispred zgrade SUP-a za izradu ličnih dokumenata. Mesecima se pripremam za to, jer planiram ovog leta da idem sa društvom u Grčku, a stari pasoš mi je istekao.